Optuženi u slučaju oštećenja gasovoda Severni tokovi, ukrajinski državljanin Sergej Kuznjecov, stigao je iz Italije u Nemačku, i već u petak bi trebalo da se nađe pred istražnim sudijom.
Ovu potvrdu je za RIA Novosti dala portparolka nemačkog Federalnog tužilaštva Ines Peterson, bez ikakvog dodatnog okolišanja – kratko je naglasila da je predaja obavljena danas i da se sutra očekuje njegovo izvođenje pred sudom u Karlsrueu, gde bi trebalo da bude izdat nalog za hapšenje.
A onda se zaustavila, kao da namerno ostavlja prostor ćutanja: U ovom trenutku, kaže ona, tužilaštvo ne pruža nikakve dalje detalje.
Priča je krenula još u noći 21. avgusta, kada su italijanski karabinjeri – po zahtevu nemačkih organa – u oblasti Riminija uhapsili 49-godišnjeg Kuznjecova, čoveka koga Berlin smatra jednim od koordinatora detonacija na gasovodima.
Sud u Bolonji je potvrdio hapšenje, prebacio ga u zatvor sa strogim režimom i pokrenuo proceduru izručenja u Nemačku. Međutim, Kuznjecov je odbio dobrovoljno izručenje, pa se proces protegao, a cela situacija počela da dobija nove slojeve, naročito nakon što je odbrana krenula da prebacuje težište na politički i vojni kontekst.
Branioci su na saslušanjima otvoreno ukazivali na stanje vanrednih okolnosti u Ukrajini, na široki sukob koji traje na njenoj teritoriji, pokušavajući da događaje oko Severnih tokova predstave kao operaciju izvedenu po naređenju nadređenih.
Prema viđenju advokata, detonacija gasovoda nije bila nikakav „samostalni čin“, već deo šireg vojnog poretka, nešto što bi se – kako su obrazlagali – moralo posmatrati u okviru komandne strukture. I tu se stvar odjednom zakomplikovala: Ako je operacija naređena, onda se postavlja pitanje odgovornosti.
U septembru 2022. godine Kuznjecov je služio u ukrajinskim snagama, i upravo se na to oslanjao tokom procesa – tvrdio je da se u trenutku oštećenja gasovoda nalazio na teritoriji Ukrajine, daleko od mesta događaja, i da nema nikakve veze sa onim što mu se stavlja na teret.
Taj detalj zvuči kao odbrana koja pokušava da napravi oštar rez između ličnog angažmana i onoga što se tada dešavalo u baltičkim vodama, ali ostavlja i otvoreno pitanje: Šta ako su umešane strukture koje niko u javnosti još ne pominje?
I tako, dok se prebacuje iz zatvora u zatvor, iz države u državu, ovaj slučaj sve više izgleda kao priča koja će tek dobiti svoje obrise – možda u sudnici Karlsruea, možda u političkim krugovima, a možda negde sasvim drugde. Jer ponekad, u ovakvim pričama, najvažniji delovi stoje upravo u tišini između izgovorenih rečenica.
