Nikson je u knjizi “Brifingovanje predsednika: Ispitivanje Sadama Huseina” ispričao kako je Sadam identifikovan i da je demantovao bilo kakvu povezanost sa hemijskim oružjem.
„Bio je 13. decembara 2003. godine i bio sam u Iraku osam nedelja. Moj posao je bio naći tragove koji će nas odvesti do Sadama i njegovih pristalica. Rat koji se vodio kako bi se srušio Sadamov režim trajao je devet meseci, a što se tiče Sadama, on se sveo na „priviđanja Elvisa Preslija“ – tako smo zvali neuspešan lov na njega sve do trenutka dok vojnici koji su pretraživali farmu blizu Sadamovog rodnog Tikrita nisu pronašli muškarca obraslog u bradu, skrivenog u malom podzemnom bunkeru. I tada me kod sebe pozvao izvršni direktor CIA, Bazej Krongrad.
[adsenseyu1]
U njegovoj kancelariji bilo je još nekoliko visokih zvaničnika CIA koji su me ispitivali kako ću da napravim konačnu identifikaciju Sadama Huseina. Rekao sam im da Sadam ima plemenske tetovaže na desnoj ruci i zglobu, ranu od metka na levoj nozi i da mu se donja usna često spušta na jednu stranu, što je bio tik kog sam primetio nakon što sam prostudirao sate i sate video materijala u kojima je prikazivan Sadam Husein.
https://youtu.be/DCRm_mhsi-I
Krongrad me prekinuo i rekao: „Moramo biti sigurni da je to Sadam, a ne jedan od njegovih dvojnika.“ Da je Sadam Husein imao dvojnike bio je mit, i to stvarno mit koji je slučajno nastao među ljudima koji su radili u obaveštajnoj zajednici, pa sam odlučio da na ispitivanju neću da govorim o šupljoj priči o Sadamovim dublerima i koncentrisati se na izradu liste pitanja na koja bi samo Sadam mogao odgovoriti. Identifikaciju smo odlučili da napravimo na bagdadskom aerodromu na koji je Sadam trebalo da sleti te noći kao zarobljenik američke vojske.
U ponoć, nakon dugog čekanja konvoj je bio spreman. Vojnici su dopratili do zone vazdušne luke u koju je bio zabranjen pristup. Uveli su me u jednu prostoriju i skoro sam ostao bez vazduha kada sam ga ugledao. Sedeo je na metalnoj stolici na rasklapanje u beloj odeći i plavoj vetrovki. Čak i kao zatvorenik koji je sigurno znao da mu nije ostalo dugo do pogubljenja zadržao je pomalo arogantan stav. Prvo sam počeo sa njim razgovarati preko prevodioca.
„Postaviću vam nekoliko pianja i morate na njih iskreno odgovoriti. Razumete li me?“, pitao sam ga, a on je klimnuo glavom.
„Kada ste poslednji put videli svoje sinove žive?“, pitao sam. Očekivao sam da će mi odgovoriti, međutim iznenadio me agresivan odgovor. „Ko ste vi? Jeste li vi vojni obaveštajci? Obični obaveštajci? Odgovorite mi. Identifikujte se!“ Primetio sam njegove tetovaže i kako mu donja usna ‘beži’. Sada sam još sam trebao da proverim staru ranu od metka. Ali, bilo je i jako puno toga što smo želeli da saznamo. Kako je pobegao iz Bagdada? Ko mu je pomogao?
Međutim, Sadam je odgovarao samo na ona pitanja na koja je želeo odgovoriti.
„Zašto me ne pitate o politici? Mogli bi puno naučiti od mene!“, zarežao je na nas i stalno se žalio kako su se vojnici koji su ga doveli bili jako grubi prema njemu. To mi je bilo neverovatno. To je bio čovek koji nije dva puta razmišljao kada je želeo nekoga da ubije, a sada se žalio zbog par ogrebotina. Podigao je belu haljinu kako bi pokazao ogrebotine i tako sam video i staru ranu od metka.
Pitao sam ga je li to rana od metka, potvrdio je i to je bio konačni dokaz. Konačno imamo Sadama. Ali, sad nas je čekao još teži posao – saznati istinu o njegovom režimu, a posebno o oružju za masovno uništenje što je bio i povod invazije na Irak.
Međutim, natezao se sa odgovorima. „Našli ste izdajicu koji vas je odveo do Sadama. Zar niste mogli naći nijednog izdajicu koji bi vam rekao gde se nalazi oružje za masovno uništenje?“
Nastavio je da nas vređa i rekao da su Amerikanci hrpa glupih huligana koji uopšte ne razumeju Irak, već samo žele da ga unište. „Irak nije teroristička nacija. Nismo imali nikakve veze s Osamom bin Ladenom, nemamo oružje za masovno uništenje i nismo pretnja našim komšijama. Ali vaš predsednik Buš je rekao da želimo da mu ubijemo tatu i da imamo to oružje.“
Zatim smo ga pitali da li je hteo da ga koristi protiv američkih trupa u Saudijskoj Arabiji. „Nikada nismo ni razmišljali o tome da upotrebimo oružje za masovno uništenje. Koristiti hemijskoj oružje protiv sveta? Postoji li uopšte neko ko ga zna koristiti?“, rekao je Sadam.
Nismo očekivali takav odgovor. Zar je Amerika sve pogrešno shvatila? Pitao sam ga o ozloglašenom korišćenju hemijskog oružja protiv Kurda u gradu Halabja za vreme iransko-iračkog rata. Pobesneo je.
„Ne bojim se ni vas ni vašeg predsednika. Napraviću štagod treba da zaštitim svoju zemlju. Ali, ja tu odluku nisam doneo.“ Nešto mi je govorilo da Sadam delimično govori istinu. Bio je evidentno besan zbog Halabje, ali ne zato jer se koristilo hemijsko oružje, već zato jer je to dalo puno prostora za iransku propagandu. Još me jedna stvar iznenadila.
Naprimer, u godinama u kojima sam proučavao Sadama nikada nisam posumnjao u podatak da ga je očuh u Tikritu zlostavljao i tukao. Mnogi ugledni psihijatri koji su proučavali Sadamov lik i delo bili su sigurni da je zlostavljanje u detinjstvu jedan od razloga zašto je Sadam bio tako okrutan i zašto je želeo nuklearno oružje.
Ali, tokom ispitivanja Sadam je rekao da je njegov očuh bio najbolja osoba koju je ikada znao. „Ibrahim Hasan, Bog ga blagoslovio. Da je imao neku tajnu, on bi mi je otkrio. Voleo me više od svog pravog sina, Idhama.“ Pitao sam ga još neke stvari u koje je CIA bila uverena, pa tako i o našem podatku da je Sadam stalno bio u teškim bolovima zbog leđa i da se odrekao cigara i crvenog mesa.
„Ne znam odakle dobijaš podatke, ali to je netačno. Pušim četiri cigare dnevno i obožavam crveno meso.“ Profil Sadama Huseina koji je napravila CIA takođe je sugerisao da je Sadam hronični lažljivac, ali da može biti i jako iskren. Naša percepcija da je vladao gvozdenom šakom takođe je bila pogrešna. Postalo nam je jasno tokom ispitivanja da zadnjih godina Sadam nije imao pojma šta se događa u Iraku i nije čak ni slutio šta čeka Irak. Sadam je negirao učestvovanje u napadima 11. septembra u Americi.
„Pa jel’ vidite odakle su ljudi koji su učestvovali u napadima? Iz Saudijske Arabije. Muhamad Ata, je li on iz Iraka? Nije. Iz Egipta je. Zašto onda mislite da ja imam neke veze s tim?“ Sadam je zapravo verovao da će ti napadi zbližiti Irak i Ameriku jer je Americi očajnički trebala jedna sekularna država na istoku koja bi joj pomogla u borbi protiv fundamentalista. Ali je totalno pogrešio. Potom nam je rekao da nećemo uspeti u Iraku, da će naša misija u Iraku propasti. Istorija je pokazala da je bio u pravu, ali tada me zanimalo zašto to misli.
„Jer ne znate jezik, ne znate istoriju i ne znate arapski pogled na svet i način na koji razmišljamo.“ Ne želim reći da je Sadam nevin. Bio je okrutni diktator koji je svoju zemlju uvukao u haos i pokolj. Ali, sama pomisao da je danas na vlasti u Iraku mogao biti stari i pomalo izgubljeni Sadam Husein deluje kao puno bolja opcija u poređenju sa izgubljenim životima naših vojnika, usponom Islamske države, a da ne spominjem potrošenih tri triliona dolara kako bi se sagradio novi Irak.“
(Express.hr)
