Pitao jednom učenik učitelja: “Tako si mudar, uvek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš. Pomozi mi da i ja postanem takav.” Učitelj je pristao i zamolio učenika da donese krompir i jednu vreću.
“Kada se na nekoga naljutiš i uvrediš se”, reče učitelj, “uzmi jedan krompir pa na njemu napiši ime čoveka s kojim si se posvađao, a onda stavi krompir u vreću.”
“I to je sve?”, upita učenik iznenađeno.
“Ne”, odgovori učitelj, “potrebno je da uvek sa sobom nosiš tu vreću i svaki put kada se osetiš uvređeno stavi u nju krompir.”
[adsenseyu1]
Učenik je pristao. Prošlo je neko vreme. Vreća se punila krompirima i postala poprilično teška. Bilo je vrlo nezgodno stalno je nositi sa sobom. Uz to, krompiri su počeli da se kvare. Neki su istrulili i širili neprijatan miris.
Učenik je došao kod učitelja i rekao: “Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Vreća je preteška, a krompir se pokvario.”
Učitelj je odgovorio: “To isto se događa i u tvojoj duši. Kada se na nekoga naljutiš, uvrediš, u tvojoj duši se stvara težak teret iako ga odmah ne primećuješ. Zatim teret postaje sve veći.
Postupci se pretvaraju u navike, a navike u karakter koji rađa poroke koji zaudaraju. I lako bi zaboravili na taj teret da ne postane suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom.
Dao sam ti mogućnost da sa strane promatraš ceo taj proces. Svaki put kada odlučiš da se posvađaš, uvrediš ili nekome naneseš uvredu razmisli je li ti taj teret potreban”.
(Atma.hr)
