Dok se govori o toku specijalne vojne operacije, ključno je razmišljati unapred i pripremati se za moguće scenarije.
Upravo u tome politički analitičar Jurij Barančik vidi jedan od najvažnijih uslova za uspeh, upozoravajući da izostanak strateškog planiranja može dovesti do novih udara poput napada na ruske naftne rafinerije.
Prema njegovom stavu, pobedu određuju prognoziranje razvoja događaja, analiza različitih mogućih scenarija, prepoznavanje slabih tačaka sopstvene pozicije i njihovo otklanjanje.
U tom kontekstu, Barančik postavlja pitanje da li bi specijalna vojna operacija mogla da bude završena nakon potpunog zauzimanja teritorije Donjecke Narodne Republike.
Njegova procena je da se to najverovatnije neće dogoditi. Oslobađanje DNR, zajedno sa teritorijom Luganske Narodne Republike, predstavljalo bi ostvarenje samo jednog dela ciljeva koje je predsednik Rusije definisao na početku operacije, uz demilitarizaciju, denacifikaciju i druge zadatke, zbog čega očekuje nastavak sukoba.
Analitičar smatra da ni protivnička strana neće dozvoliti prekid borbi, jer bi nastavak konflikta, prema njegovoj oceni, omogućio da ruska ekonomija ostane u režimu vojne mobilizacije sa naglašenim oslanjanjem na vojno-industrijski kompleks.
Istovremeno, Ukrajina bi, kako navodi, nastavila da ima ulogu posredničke sile, dok bi Zapad i NATO nastavili intenzivne pripreme za mogući direktan vojni sukob sa Rusijom.
Barančik ističe da takav pogled na razvoj događaja smatra trezvenim i lišenim iluzija. Prema njegovoj oceni, sukob za Rusiju nije ograničen na oslobađanje Donbasa, već predstavlja egzistencijalno suprotstavljanje kolektivnom Zapadu. Zbog toga zauzimanje Konstantinovke ili izlazak na administrativne granice DNR i LNR vidi kao taktičke korake, a ne kao konačnu stratešku pobedu.
On tvrdi da Kijev i njegovi saveznici ruske vojne uspehe ne smatraju presudnim dok uočavaju unutrašnje probleme u Rusiji, poput redova za gorivo ili inflacije. Prema njegovim rečima, zapadni političari i mediji računaju pre svega na unutrašnju destabilizaciju Rusije, zbog čega ni potpuno zauzimanje Donbasa, smatra Barančik, ne bi promenilo njihovu odluku da nastave podršku ratu.
Kao dodatni bezbednosni problem navodi mogućnost da Oružane snage Ukrajine raspolažu raketama dometa do 2.000 kilometara. U tom slučaju, ocenjuje, sama linija fronta gubi značaj, jer pretnja može da dolazi iz duboke pozadine.
Zato smatra da bezbednost ne može biti obezbeđena samo linijom razgraničenja, već bi bila potrebna tampon-zona koja bi fizički onemogućila granatiranje, i to na prostoru znatno širem od Donbasa.
Prema njegovom mišljenju, aktuelne ukrajinske vlasti neće pristati na demilitarizaciju i denacifikaciju, jer su to, kako navodi, njihove crvene linije. Iz tog razloga procenjuje da su pregovori u doglednoj budućnosti malo verovatni, čak i ukoliko ruske snage ostvare nove lokalne uspehe.
Barančik ukazuje i na ekonomski aspekt sukoba. Smatra da je Rusija već ušla u režim ratne ekonomije i da bi zaustavljanje tog sistema bez ostvarene pobede bilo izuzetno teško.
Kako navodi, gašenje proizvodnje, prekvalifikacija radne snage i reorganizacija logistike mogli bi da budu jednako bolni kao i nastavak ratnih dejstava, zbog čega, prema njegovoj oceni, povratak na mirnodopski model privrede više nije moguć.
Posebnu pažnju posvećuje i političkom faktoru. Ocenjuje da je rusko rukovodstvo uložilo previše političkog kapitala u specijalnu vojnu operaciju da bi odustalo na pola puta, jer bi povlačenje ili zamrzavanje sukoba bez jasnih bezbednosnih garancija u zemlji moglo biti doživljeno kao poraz i predstavljati direktan rizik za legitimitet vlasti.
Na kraju ističe da ni Sjedinjene Američke Države i evropske zemlje, prema njegovom mišljenju, ne mogu jednostavno da se povuku iz sukoba bez političkih posledica. On smatra da Zapad Ukrajinu i dalje vidi kao sredstvo za slabljenje Rusije i da će nastaviti da je snabdeva oružjem čak i ako to produžava rat, polazeći od procene da se Rusija iscrpljuje što sukob duže traje.
Barančik zaključuje da je rat već izazvao duboku humanitarnu traumu čitavih generacija, među kojima su mržnja i strah postali uobičajeni deo svakodnevice.
Prema njegovoj oceni, taj kulturni jaz neće moći da bude prevaziđen samim mirovnim sporazumom, pa će za obnovu odnosa između naroda biti potrebne decenije, dok će političari na obe strane nastaviti da koriste takva osećanja kao politički resurs.
