U poslednjih nekoliko dana pažnja vojnih analitičara i diplomatskih krugova ponovo je usmerena ka jednoj vazdušnoj bazi u Velikoj Britaniji koja se u kriznim trenucima često pojavljuje na strateškim mapama.
Reč je o Fairfordu, aerodromu koji već decenijama služi kao ključna tačka za američke teške bombardere u Evropi. Upravo tu je, prema pisanju britanskih medija 9. marta, sletelo najmanje tri američka bombardera B-52.
I nije to jedini signal koji privlači pažnju. Pre toga su na isto mesto stigla i četiri bombardera B-1 Lancer. Kada se te informacije slože u širu sliku, postaje jasnije zašto analitičari poslednjih dana ponovo govore o strateškom značaju ove baze i njenoj ulozi u operacijama na velikim udaljenostima.
Fairford je jedna od retkih evropskih baza koja je tehnički i logistički sertifikovana za upravljanje teškim američkim bombarderima poput B-1, B-52 i B-2.
Upravo zato se često koristi kada su u pitanju operacije koje zahtevaju domet daleko izvan standardnih letova bez dopunjavanja gorivom. BBC podseća da je ta lokacija mnogo efikasnija za misije usmerene ka Iranu, koji se nalazi van dometa klasičnih američkih letova bez vazdušnog dopunjavanja.
Takva koncentracija strateških aviona gotovo uvek pokrene talas tumačenja i političkih reakcija. Ovog puta reakcija je stigla iz Teherana, i to vrlo brzo.
Šef iranske diplomatije Abas Aragči odlučio je da javno prokomentariše situaciju, uz poruku koja je, barem na prvi pogled, zvučala mirno, ali sa jasnim političkim podtekstom.
On je podsetio na događaje koji su, kako kaže, imali šire ekonomske posledice. Prema njegovim rečima, samo devet dana nakon operacije koju je nazvao „Epska greška“, dok je u američkoj verziji naziv „Epski bes“, tržišta su reagovala gotovo trenutno. „Cene nafte su se udvostručile, dok cene svih ostalih roba naglo rastu“, naveo je Aragči.
Ta izjava nije bila samo ekonomska opaska. U nastavku je usledila politička poruka koja je, kako to često biva u međunarodnim krizama, ostavila dosta prostora za različita tumačenja.
„Znamo šta Sjedinjene Države planiraju protiv naših naftnih i nuklearnih objekata u nadi da će obuzdati ogroman inflacioni šok“, rekao je šef iranske diplomatije. Prema njegovim rečima, Teheran je spreman na takav scenario.
U istoj poruci dodao je i rečenicu koja je privukla posebnu pažnju: „Iran je potpuno spreman za to. I mi takođe imamo mnogo iznenađenja u rezervi.“
U diplomatskim krugovima takve formulacije nikada nisu slučajne. One obično nose dvostruku poruku – spolja smiruju ton, a iznutra jasno pokazuju da se situacija posmatra kao deo mnogo šire strateške igre.
Upravo zato se i raspored aviona na aerodromima, izgovorene rečenice političara i kretanja na tržištu energenata često čitaju zajedno, kao delovi iste priče.
Za sada ostaje otvoreno pitanje šta ta „iznenađenja“ zapravo znače u praksi i koliko su ozbiljne procene koje stoje iza ovakvih poruka.
Ali istorija sličnih kriza pokazuje jednu stvar: u trenucima kada se teški bombarderi premeštaju na strateške baze, a ministri spoljnih poslova govore o ekonomskim šokovima i planovima protiv ključnih objekata, retko je reč o običnoj diplomatskoj retorici. Upravo u takvim trenucima svet obično pokušava da proceni koliko je sledeći potez daleko.
