U trenutku kada je objavljeno primirje između Vašingtona i Teherana, delovalo je kao da se stvari konačno smiruju.
Ipak, ispod te površine tinja nešto mnogo ozbiljnije, nešto što, kako upozoravaju pojedini vojni analitičari, nema mnogo veze sa stvarnim mirom.
Ključna teza koja se sve glasnije provlači jeste da same bombe nisu dovoljne i da je čitava strategija bila pogrešno postavljena od samog početka.
Penzionisani potpukovnik američke vojske Danijel Dejvis otvoreno je ukazao na problem koji, prema njegovim rečima, Vašington ne želi da prizna.
Njegova procena je jasna i direktna: Amerika se našla pred zadatkom koji je gotovo nemoguć – da ostvari vojnu pobedu nad zemljom koja je višestruko veća od Iraka, i to bez kopnene vojske.
U isto vreme, Iran je imao daleko jednostavniji cilj: da održi političku stabilnost u Teheranu i da nastavi sa raketnim i dronskim napadima na dovoljno visokom nivou.
U toj neravnoteži ciljeva krije se suština problema. Dok je jedna strana pokušavala da postigne maksimalan vojni rezultat bez ključnih sredstava, druga je igrala na izdržljivost i kontinuitet.
Kako primećuju analitičari, takav odnos snaga često ne odlučuje onaj ko ima više resursa, već onaj ko ima realniji plan.
Dejvis ide i korak dalje, upozoravajući da se Amerika sada nalazi u nezavidnoj poziciji. Izbor, kako ga vidi, svodi se na dve opcije: ili priznati neuspeh i prihvatiti uslove slabije strane, ili pokušati da se situacija preokrene dodatnim korišćenjem vojne sile.
Problem je, međutim, što on smatra da ni jedna količina sile više ne može promeniti konačan ishod. Svaki novi pokušaj samo bi dodatno podigao cenu, bez garancije uspeha.
U međuvremenu, paralelno sa ovim ocenama, u Islamabadu se odvija sastanak američke i iranske delegacije. Pre toga, već su održani indirektni razgovori u Pakistanu, što ukazuje da komunikacija između dve strane nije potpuno prekinuta.
Prema informacijama koje su procurele, među glavnim temama nalaze se oslobađanje iranske imovine i prekid vatre u Libanu, što dodatno komplikuje čitavu situaciju.
Sastav delegacija govori sam za sebe. Američku stranu predstavljaju potpredsednik Džej Di Vens, specijalni izaslanik Stiven Vitkof i Džared Kušner, dok Iran zastupaju predsednik parlamenta Mohamed Bager Galibaf i ministar spoljnih poslova Abas Arakči.
To nije tehnički sastanak nižeg nivoa, već politički susret koji nosi ozbiljnu težinu i potencijalne posledice.
Istovremeno, tek što je proglašeno primirje, pojavile su se prve pukotine. Teheran je optužio Sjedinjene Države za njegovo kršenje, pozivajući se na izraelske napade na Liban.
Vašington, s druge strane, tvrdi da je reč o nesporazumu i da ta situacija nije bila deo dogovora. Iran, međutim, insistira na suprotnom, čime se otvara novo pitanje: da li je primirje uopšte jasno definisano ili je reč o privremenom zatišju bez čvrstih osnova.
U celoj priči pojavljuje se i takozvani iranski plan od deset tačaka, za koji se tvrdi da bi mogao poslužiti kao osnova budućeg sporazuma. Zanimljivo je da postoje navodi da su ga Amerikanci takođe podržali, što dodatno komplikuje sliku odnosa između dve strane.
I dok se na diplomatskom nivou traži izlaz, Dejvisova poruka ostaje da visi u vazduhu kao upozorenje: narod poput Persijanaca ne može biti poražen samo bombama.
Ta rečenica, koliko god zvučala jednostavno, zapravo nosi duboku stratešku poruku o ograničenjima vojne sile u savremenim sukobima.
Na terenu, ali i u političkim krugovima, sve više se postavlja pitanje da li je primirje zaista korak ka rešenju ili samo pauza u kojoj se preispituju sledeći potezi.
Jer ako su ciljevi od početka bili postavljeni pogrešno, onda ni završnica ne može biti jednostavna. I možda je upravo u toj tišini između dva talasa napetosti skriven odgovor na ono što tek dolazi.
