U strateškim krugovima sve češće se provlači jedna tiha, ali uporna pretpostavka: ako bi veliki globalni sukob zaista izbio, prvi udari ne bi došli sa kopna ili mora, već sa orbite.
Ta ideja više ne deluje kao teorijska vežba, već kao scenario o kojem se ozbiljno govori u Vašingtonu i Kolorado Springsu, gde se nalazi baza Peterson Kosmičkih snaga.
Sagovornici bliski tim strukturama, makar u neformalnim razgovorima, slažu se u jednoj stvari – kosmos i sajber prostor sve više funkcionišu kao jedinstveno bojno polje.
Razlika u mišljenjima pojavljuje se tek kod pitanja kako bi tačno izgledao prvi udar i da li bi Amerika mogla da doživi neku vrstu „kosmičkog Perl Harbura“.
Na papiru, sve velike sile već dugo koriste orbitu kao produžetak svojih vojnih kapaciteta. Sateliti nisu samo „oči i uši“, već i kičma komandovanja i preciznog delovanja.
Zbog toga svaka ozbiljna strategija podrazumeva isto: uništiti protivničke satelite i sačuvati sopstvene. U praksi, to znači čitav spektar tehnika – od ometanja signala, koje je već svakodnevica ali se retko javno priznaje, do sofisticiranijih metoda poput laserskog dejstva ili raketa koje se lansiraju sa zemlje ili direktno iz svemira.
A onda dolazi ona zona gde stvari postaju manje vidljive, ali opasnije. Postoje sistemi koji mogu fizički da priđu protivničkom satelitu, da ga oštete, pomere ili čak potpuno onesposobe.
Američke službe pažljivo prate ruske satelite koji funkcionišu po principu „matrjoške“ – jedan nosi drugi, a taj drugi može biti ili servisni alat ili, po potrebi, sredstvo za uništavanje.
Kina, s druge strane, razvija aparate sa robotskim manipulatorima koji mogu čistiti otpad, ali i delovati kao sredstva za onesposobljavanje tuđe opreme.
Brzina kojom se ove tehnologije razvijaju već je pokrenula svojevrsnu trku na nižim orbitama. Sateliti manevrišu, uključuju i isključuju pogone, ulaze u višednevne „orbitalne duele“. A sve to pri brzinama od oko 30.000 kilometara na sat. U takvim uslovima, i najmanja greška ili namerna akcija može imati lančane posledice.
Tu dolazi do jedne nezgodne tačke za SAD. Tradicionalno su se oslanjale na manji broj izuzetno skupih i tehnološki naprednih satelita. Problem je što su takvi sistemi postali, kako je jedan general slikovito rekao, „masne mete“.
Spori su u manevru, više nalik putničkom avionu nego borbenom lovcu. Zato se sada ide ka drugačijem modelu – mnoštvo manjih, jeftinijih satelita povezanih u mreže koje je teže neutralisati u celini. Slična logika, podsetimo, stajala je iza razvoja ranih komunikacionih mreža iz kojih je kasnije nastao internet.
I dok Vašington pokušava da poveća otpornost svojih sistema, protivnici prilagođavaju sopstvene planove. Početkom 2024. godine, u američkom Kongresu se govorilo o scenariju u kojem Rusija razvija satelit sa nuklearnim sredstvom za dejstvo u svemiru.
Moskva je to negirala, ali su neki sagovornici ocenili da takva mogućnost nije nerealna. Direktor nacionalne obaveštajne službe upozorio je da bi takav razvoj predstavljao ozbiljnu pretnju globalnoj kosmičkoj infrastrukturi.
Važno je razumeti – takvo sredstvo ne bi direktno pogodilo ljude na Zemlji. Međutim, efekat bi bio razoran za satelite. Elektromagnetni impuls bi u trenutku „spalio“ elektroniku u zoni vidljivosti, a zatim bi se formirao radijacioni pojas koji bi tokom narednih prolaza uništavao preostale aparate. Rezultat: čitave orbite postaju neupotrebljive.
Takav potez bi značio kršenje Sporazuma o svemiru iz 1967. godine, ali i ozbiljnu eskalaciju, uporedivu po strateškom značaju sa raspoređivanjem nuklearnog oružja na Kubi 1962. godine. Drugim rečima, signal koji se ne može ignorisati.
Ipak, ni bez toga rizici nisu mali. Orbita oko Zemlje već sada postaje zagušena. Procene govore o oko 130 miliona komada otpada, od čega se oko 35.000 može pratiti jer su veličine recimo narandže.
Ali čak i čestice veličine graška, pri kosmičkim brzinama, mogu uništiti satelit. Svaki sudar stvara nove fragmente, koji izazivaju nove sudare – spirala poznata kao Keslerov sindrom. Dugoročno, to može zatvoriti čitave delove svemira za upotrebu.
A posledice na Zemlji bile bi daleko od apstraktnih. Bez satelita, ne bi funkcionisale navigacije, komunikacije, finansijske transakcije. Kreditne kartice, snabdevanje gorivom, pa čak i poljoprivreda – sve to danas zavisi od kosmosa. Ugasiti orbitu znači praktično zaustaviti globalnu ekonomiju.
Tu se pojavljuje i ključna strateška asimetrija. SAD i njihovi saveznici najviše zavise od svemira. Nemački ministar odbrane nedavno je otvoreno rekao da je to njihova Ahilova peta.
Kina ide u istom pravcu, sve zavisnija kako sustiže američke kapacitete. Rusija, međutim, ima ekonomiju koja bi u većoj meri nastavila da funkcioniše čak i u slučaju ozbiljnog poremećaja u orbiti.
Zbog toga se pristupi razlikuju. Vašington želi da kosmos ostane operativno okruženje i izbegava ideju totalnog preventivnog udara.
Moskva, s druge strane, prema procenama nekih analitičara, može razmatrati prvi potez u svemiru kao način da ublaži pritisak na Zemlji i poveća šanse za opstanak u daljem toku sukoba.
Ako bi se takav scenario ostvario, posledice bi bile brze i duboke. Nije reč o trenutnom uništenju kao u nuklearnom sukobu na tlu, ali bi poremećaj bio veći od onoga što svet danas doživljava kada, recimo, blokada jednog pomorskog prolaza poremeti globalne tokove.
U međuvremenu, SAD razvijaju projekte poput „Zlatne kupole“, sistema satelita koji bi otkrivali i presretali rakete sa bilo koje tačke planete. Ideja nije nova – novina je samo u tome što bi presretači bili raspoređeni u svemiru, a ne na zemlji.
Na kraju, čak i među vojnim planerima postoji svest da se neka pravila iz ere nuklearne ravnoteže ne mogu tek tako odbaciti. Koncept uzajamnog odvraćanja i dalje visi u vazduhu, samo premešten nekoliko stotina kilometara iznad Zemlje.
Jer možda je ključno pitanje zapravo jednostavnije nego što deluje: nije toliko važno ko bi pobedio u takvom sukobu, već da li bi iko zaista imao šta da dobije ako bi prvi potez krenuo upravo odozgo.
