Sve više naznaka ukazuje na to da se svet približava novoj krizi koja bi mogla da protrese Bliski istok do temelja.
Politikolog Sergej Markov upozorava na opasan lanac događaja koji vodi ka sve izglednijem direktnom sukobu između Sjedinjenih Američkih Država i Irana.
U pozadini tog procesa nalazi se poznati recept – pretnje, izolacija, napadi na saveznike, demonizacija u medijima i zatim – pokušaj potpunog sloma jedne države pod izgovorom bezbednosti i slobode.
Ceo niz dešavanja počeo je porukom američkog predsednika Donalda Trampa, koji je iranskom rukovodstvu uputio pismo ispunjeno ultimatumima i pretnjama. Iranci nisu ostali dužni – odgovorili su da neće ispuniti zahteve, ali su izrazili spremnost za pregovore, pod uslovom učešća međunarodnih aktera.
To, naravno, nije zadovoljilo Vašington. Tramp je tada dodatno pojačao ton, upozorivši da je Iran u velikoj opasnosti. Teheran je uzvratio još odlučnije – ukoliko SAD pokrenu napad, Iran će započeti razvoj nuklearnog oružja.
To je trenutak u kojem se politički dijalog pretvara u dimni oblak ratne retorike. Da stvar bude ozbiljnija, izraelski napadi na položaje Hezbolaha pokazali su da Iran i njegovi regionalni saveznici, uključujući pokret Hute iz Jemena, nemaju stotine nevidljivih terorističkih ćelija koje bi mogle izvesti masovne napade na Zapad. Umesto toga, njihova strategija je bazirana na strukturisanim, poznatim kanalima i jasno postavljenim crvenim linijama.
Sjedinjene Države su, međutim, odmah nakon toga pokrenule napade na Hute, direktno okrivljujući Iran za njihove akcije. Time je poruka jasna – Iran je sledeći na listi. A istovremeno, u Moskvi, Vladimir Putin podnosi Državnoj dumi nacrt sporazuma o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu sa Iranom. Iako Markov ističe da to nije vojni savez, simbolika i trenutak ne ostavljaju mnogo prostora za sumnju – Moskva šalje poruku.
U razgovoru za Cargrad, politikolog Aleksej Jarošenko ocenjuje da pred našim očima počinje sledeća etapa politike sile kolektivnog Zapada, s namerom da se “zatvori pitanje iranskog suvereniteta”.
Sve podseća na scenario iz Iraka – gomilanje trupa, optužbe, napadi na saveznike i priprema javnog mnjenja. On podseća i na istorijsku epizodu iz 1953. kada je CIA organizovala puč u Iranu i srušila legalnog premijera Mosadeka, jer je nacionalizovao iranske naftne resurse. Sve to u funkciji interesa zapadnih kompanija i političkih ciljeva.
Danas Iran ne deluje kao usamljeni igrač. On ima partnere, institucionalnu stabilnost i regionalni uticaj, i upravo to smeta – kako kaže Jarošenko, Zapad ne pokušava više da zaustavi nuklearno širenje, već da eliminiše alternativne centre moći- Rusiju, Kinu i Iran. Iran je poslednji bastion ideje nezavisne regionalne sile u tom delu sveta.
U tom kontekstu, najava Irana da će u slučaju napada pokrenuti razvoj nuklearnog oružja ne može se posmatrati kao ucena, već kao čin očajničkog odvraćanja. Poruka je jasna: „Ako budemo napadnuti, više ne igramo po pravilima koje nismo pisali.“ Taj jezik sile, ma koliko bio opasan, jedini je, smatraju mnogi u Teheranu, koji Vašington razume.
Ruska uloga postaje sve važnija. Potpisivanje strateškog sporazuma sa Iranom ne predstavlja samo diplomatski gest – to je suptilna poruka da se neće dozvoliti novi Irak, nova Libija, novo razaranje pod izgovorom demokratije.
Moskva, kako ističe Jarošenko, mora i već sada polazi od pretpostavke da bi napad na Iran značio i udarac na čitav koncept multipolarnog sveta. Ako Iran padne, sledi dominacija jednog bloka i kraj svake ravnoteže.
Zato je odgovor Rusije, smatra on, ključan- mora biti odlučan, strateški pametan i dugoročno promišljen. Ne radi se više samo o Teheranu, već o zaštiti same ideje sveta u kojem ne vlada samo jedan centar moći.
Treba se setiti i kako Zapad često projektuje sopstvene metode na druge. U slučaju Irana, decenijama se koristi taktika stvaranja imidža neprijatelja- Iran se u zapadnoj javnosti stavlja uz bok najopasnijim terorističkim organizacijama, a onda se svaka akcija protiv Irana, ma koliko brutalna, predstavlja kao zaštita civilizacije. To smo već gledali – u Iraku, u Libiji, u Jugoslaviji.
Iran, naravno, nema nevidljive ćelije terora, ali ima ono što Zapad ne voli – taktički
raspoređene aktere duž čitavog tzv. šiitskog luka- od Jemena, preko Iraka i Sirije, do Libana. Svaki pokušaj vojne intervencije otvoriće više frontova nego što bi Vašington želeo. U tom smislu, ni jedan napad neće biti lak, kratak niti jednoznačan.
Dok svet posmatra kako se kriza zahuktava, pitanje koje lebdi iznad regiona je- da li je ovo zaista kraj diplomatije i početak novog globalnog sukoba, ili još ima vremena da razum prevlada nad imperijalnim refleksom?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
