Aldo Bernardini, profesor međunarodnog prava iz Rima: Planeta danas liči na period kolonijalizma. SFRJ je bila smetnja zato što je bila velika.
Odmeđunarodnog prava danas nije ostalo ništa. Svet je počeo da se rastura i sada ostaju samo ruševine, tamo gde su narodi srušeni kolonijalizmom, situacija je postala haotična i ne vidi se put izlaska. Ovo je era restauriranja čitavog sveta, tako da liči na period kolonijalizma.
Ovako govori, ekskluzivno za „Novosti“, Aldo Bernardini, profesor međunarodnog prava iz Rima, ukazujući da tzv. vladari sveta, gde god je moguće, rasturaju zemlje jer je „nad rasparčanima lakše vladati“. Autor knjige „Ubijena Jugoslavija“ ponavlja da je nekadašnja SFRJ silama bila smetnja, s obzirom na to da je bila velika zemlja:
[adsenseyu1]
– Cilj je bio rasparčati je na male zemlje. Tako je i danas, velikim zemljama se uzima snaga, kako ne bi mogle da urade ništa što nije u interesu velikih sila, onih koje su to učinile.
* Da li su oni koji su rasturili Jugoslaviju računali na sve ono što će uslediti?
– Problem je taj što je u haosu koji je usledio, baš kao što je i slučaj danas sa kolonizovanjem ili rasparčavanjem zemalja, oni koji su proizveli haos nisu uspeli, niti uspevaju da upravljaju njim. Pa, pogledajte samo šta se dogodilo u Libiji, pogledajte Libiju danas, to je istinski jeziva realnost.
* Jedini ste Italijan koji je u zatvorskoj ćeliji u Hagu o licemerju svetskih sila razgovarao sa nekadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem?
– „Ovi hoće ujedinjenu Evropu, a Jugoslavija je pre te Evrope bila Evropa sa ujedinjenim narodima“, rekao mi je te, 2001. godine. Odgovorio sam mu da ne vidi da se u ovakvoj Evropi ne radi o principima, već o ekonomskim i političkim interesima. Izgledao mi je na tren naivno kada je zaključio da „oni, kada hoće da rasture Jugoslaviju, rasturaju Evropu i ne uzimaju to u obzir“.
* Kako danas, pune dve decenije od bombardovanja SRJ, gledate na Miloševićeva shvatanja tadašnje svetske situacije?
– Njemu je, kao i meni tada, već bilo jasno šta je to globalizacija. Pitao me je „globalizacija je imperijalizam?“. Imao je jasan pogled i tačnu viziju šta to donosi. To je video ne samo na primeru Jugoslavije već i na svetskom nivou, imao je svest o tome šta se događa posle pada Berlinskog zida.
* Bili ste deo grupe svetskih intelektualaca koja je formirala Komitet za odbranu Miloševića?
– Ušao sam prvi put u zatvorsku ćeliju u Hagu nepuna dva meseca od njegovog hapšenja i izručenja, gde se on, kao zatvorenik broj 39, pripremao za suđenje. Bio je uveren da je to, kako je govorio, lažni i ilegalni sud, pod vladavinom NATO, sud protiv srpskog naroda i da je to samo početak. Bio je izuzetno lucidan i inteligentan čovek, svestan potpuno da se nalazi pod vladavinom imperijalizma.
* Prvi susret vas dvojice u haškom zatvoru ostavio je, ponavljate to, duboki emotivni trag?
– Razgovarali smo tri sata tog avgusta 2001. Pred sobom sam imao čoveka koji je odlučio da se bori, on je inače bio čovek izuzetne personalnosti i pokazivao je veliku snagu, to se potom videlo i u njegovoj odbrani. Milošević je bio sve, samo ne ono kakvim su ga predstavljali, kao nekog novog Hitlera. On nije izražavao nikakav nacionalizam, nikakvu ostrašćenost… branio je Jugoslaviju i smatrao da se ona ne može brisati perom. Ako iščitavate njegov govor na Kosovu iz 1989, jasno vidite da je to bio jedan socijalista inspirisan demokratskim stavovima.
* Kategorični ste u tvrdnji da je Milošević u Hagu dokrajčen?
– Nisu mu dozvolili da se leči jer su se ponudili Rusi da ga prebace u kliniku u Moskvu. Samo nekoliko dana pred njegovu smrt telefonirao mi je Vladimir Kršaljanin, koji je bio član našeg komiteta, da pokušam nešto i obratim se pismom predsedniku Međunarodnog suda za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije u Hagu, italijanskom sudiji Faustu Pokaru, sa molbom da se Miloševiću omogući lečenje. Napisao sam odmah pismo, ali… Bilo je kasno. Milošević je preminuo u zatvoru koji dan kasnije. Bio sam na njegovoj sahrani u Beogradu i to nikada ne može izbledeti iz mog sećanja.
* Sa Slobodanom Miloševićem ste se sreli i u martu 2001, u njegovoj rezidenciji u Beogradu, nekoliko dana uoči hapšenja?
– Impresionirao me je veliki broj ljudi koji su bili spremni da se bore za njega. Pričali smo dugo i na moje pitanje: „Predsedniče, vidite li ovaj svet koji je spreman da vas brani“?, odgovorio je da on ne želi krvoproliće. Odlučio je da ne želi da se brani oružjem, sam je otvorio put odlaska u Hag da bi izbegao tragediju pri hapšenju.
Privržen Srbiji
Aldo Bernardini će među svojim studentima ostati upamćen i po posebnoj privrženosti našoj zemlji i srpskom narodu. Dok je bio aktivni profesor u Rimu, nijedan student nije mogao da položi ispit iz međunarodnog prava dok sadržaj njegove knjige „Ubijena Jugoslavija“ nije dobro proučio.
(Novosti.rs
