Druga godišnjica „specijalne vojne operacije“ je vrlo proizvoljan datum. Zato što je rat protiv Rusa u Ukrajini počeo 2014. godine. Onda kada su ljudi spaljeni u Odesi jer su hteli da govore ruski, i zato što su Odesu smatrali ruskim gradom.
Prvi heroj „specijalne operacije“ je Genadij Kušnarjov, komandant Odeskog odreda koji je 2014-te ubijen u njenom Domu sindikata.
Prvi su poginuli na našoj strani mariupoljski policajci koji su držali odbranu u svojoj stanici u maju 2014. godine.
Pobio ih je „Azov”.
U to vreme nisu političari u Moskvi govorili da je Donbas ruski. Valerij Bolotov je u aprilu 2014. pozvao na otpor kijevskim vlastima i ponovno uspostavljanje Novorosije.
Rat je, dakle, počeo pre deset godina. I, NATO se u njega odmah uključio. A Rusija je pre dve godine napravila veoma težak izbor.
Bilo je moguće ne pokretati nikakvu specijalnu operaciju. Izbor je mogao biti i da se mirno gleda kako Kijev preorava Donbas, kako Oružane snage Ukrajine i dolaze do granica Rusije koja bi morala da primi stotine hiljada izbeglica.
[adsenseyu1]
„Azov” bi postao glavni u Donjecku. To bi donelo malo sramote i negodovanja patriotske javnosti i to bi bilo sve.
Šta bi se promenilo da je Moskva na to pristala?
Dobro bismo živeli. Sa putovanjima u Evropu, stranim brendovima, bez sankcija. Svi bi bili nasmejani i pravili se da je sve u redu.
Živeli bismo tako, ali to ne bi trajalo dugo. Čak i bez ikakvog spoljnog uticaja, Rusija bi se samouništila za najviše deset godina.
Država bez ciljeva, bez ideologije i bez ponosa prestaje da postoji i ulazi u svoje krvavo propadanje.
To bi bio istorijski proces. Sećate li se da je postojala država, SSSR, u koju nisu verovali ni njena vojska, ni KGB, ni partija (KPSS)? Jer, svi su voleli američke filmove i farmerke, a dedine medalje su menjane za video-rekordere?
Ne okrećimo se od ogledala. Tako je bilo kod nas.
A pre dve godine, po svemu sudeći, posle svih pregovora sa Zapadom tokom 2021. godine, nastala je situacija kada je postalo jasno: mi ili oni.
Ukrajina je u ovom scenariju samo sredstvo koje koristimo.
Da li je bilo opcija da se postigne dogovor? Verovatno, da je Zapad hteo da se dogovorimo.
Nije, pa je Rusija krenula u Spacijalnu vojnu operaciju.
U njoj je dosad bilo sve: greške, razočaranja, gubitak iluzija, razumevanje da prezentacija nije stvarnost, Mariupolj, Azovstalj, pobede, Herson, Surovikinova linija, Bahmut, novi pogled na sebe, trezven pristup problemima (ne uvek), Avdejevka, naši gubici, naši heroji, naša krivica za Kupjansk, Carigradski sporazumi, dobrovoljci, rovovske sveće, dronovi, pletenje maskirnih mreža, sahrane komšija, muževa, braće…
Svako od nas ima svoj lanac ovakvih slika i značenja.
Izgleda da smo shvatili koliko smo grešili u proceni sebe i Zapada.
„Jedino za čime možemo da žalimo je što Rusija nije ranije započela aktivna dejstva u Ukrajini“.
Da li naš vrhovni komandant ovo rekao povodom 2014. ili 2016. godine?
[adsenseyu4]
Ili je hteo da kaže da nije trebalo da verujemo Zapadu i da se dogovaramo u Minsku?
Da li mu je žao što Novorosija nije postala deo Rusije još 2014. i da je to moglo da se izvede samnogo manje gubitaka?
Ne znam.
Ali, znam da ćemo ići do kraja. I da ćemo pobediti.
Da, biće još grešaka. Boliće. Nećemo opet ponešto važno uraditi na vreme, a onda ćemo to ispravljati.
Molićemo se za pale i molićemo se da Gospod pomogne našim vojnicima.
Biće dani pobeda.
Biće i Dan pobede.
Još je, međutim, dug put do toga. Ali, nemamo druge mogućnosti. Nemamo ih već deset godina.
Malo smo prekasno to shvatili.
Autor: Andrej Medvedev, komentator ruske držvne televizije VGTRK
(Fakti)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
