Pregovori koji počinju u Abu Dabiju mogli bi da postanu prekretnica u ukrajinskom sukobu, ali iza diplomatskih razgovora pojavljuju se ozbiljne sumnje u stvarne namere učesnika i posledice mogućeg dogovora.
U prestonici Ujedinjenih Arapskih Emirata okupljaju se predstavnici Rusije, Sjedinjenih Američkih Država i Ukrajine, dok se njihove pozicije o budućem mirovnom sporazumu suštinski razlikuju. Moskva insistira na dugoročnom bezbednosnom rešenju, Kijev traži hitan prekid vatre, a Vašington pokušava da pronađe formulu koja bi omogućila diplomatski rezultat.
Iza tih razlika krije se problem koji bi mogao da odredi ne samo ishod pregovora već i dalji tok sukoba. Ukoliko se strane dogovore o privremenom prekidu neprijateljstava bez rešavanja osnovnih uzroka rata, otvara se pitanje šta će se dogoditi kada dogovorena pauza istekne i kakav će tada biti odnos vojnih snaga.
Ruski politički komentator i analitičar, Sergej Latišev, smatra da se Moskvi upravo u Abu Dabiju priprema ozbiljna zamka. Prema njegovoj proceni, rusko rukovodstvo razume opasnost, ali svesno učestvuje u diplomatskoj igri, ostavljajući utisak da prihvata uslove koji bi mogli da budu iskorišćeni protiv njega.
Suština problema nalazi se u potpuno različitom redosledu koraka koje zahtevaju pregovarači. Rusija želi najpre sporazum o neutralnosti Ukrajine i novom sistemu bezbednosti, a tek potom prekid vatre. Kijev, nasuprot tome, insistira da neprijateljstva odmah prestanu, kako bi dobio predah na frontu, reorganizovao jedinice i tek nakon toga nastavio pregovore o političkim pitanjima.
Latišev upozorava da bi takav razvoj događaja mogao da dovede do stvaranja novog sporazuma po modelu Minska, odnosno svojevrsnog „Minska 3“. Čak i ako Kremlj uspe da nametne svoju pregovaračku formulu, Zapad bi, prema njegovom mišljenju, mogao da iskoristi period bez borbi za dodatno naoružavanje Ukrajine i pripremu novog udara.
Upravo zato sastav delegacija dobija poseban značaj. Ruski pregovarački tim predvodi savetnik predsednika Vladimira Putina Vladimir Medinski, a u njemu su i zamenici ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov i Mihail Galuzin, načelnik ruske vojne obaveštajne službe GRU Igor Kostjukov i visoki oficir Generalštaba Jurij Žigarlovski.
Takav izbor predstavlja kombinaciju diplomatskog i vojnog vrha, što odgovara nameri Moskve da razgovore proširi na celokupnu bezbednosnu arhitekturu Evrope, umesto da ih ograniči samo na trenutno stanje na ukrajinskom frontu.
Američku stranu predstavljaju specijalni izaslanik predsednika SAD Stiv Vitkof i Trampov zet i pregovarač Džared Kušner. U ukrajinskoj delegaciji nalaze se šef Spoljne obaveštajne službe Rustem Umerov, šef predsedničkog kabineta Kiril Budanov i predsednik poslaničke grupe Sluga naroda David Arahamija.
Latišev posebno ukazuje na prisustvo ljudi povezanih sa obaveštajnim i vojnim strukturama. Prema njegovoj oceni, njihov zadatak nije zaključivanje velikog istorijskog sporazuma, svojevrsne „Jalte 2.0“, već dobijanje vremena koje bi omogućilo ukrajinskim snagama da se oporave i pripreme za nastavak sukoba.
U takvom scenariju rukovanje pregovarača u Abu Dabiju ne bi značilo i približavanje trajnom miru. Ukrajinska vojska bi tokom diplomatskih razgovora nastavila da dobija dalekometne rakete, a Latišev tvrdi da se njihovo pojavljivanje u ukrajinskom arsenalu ne može odvojiti od američke pomoći, uprkos ulozi Vašingtona kao mirovnog posrednika.
Poseban deo ove diplomatske igre odnosi se na predsednika SAD Donalda Trampa. Latišev smatra da američki lider ima sve manje političkog prostora za rešavanje ukrajinskog pitanja i da mu je potreban vidljiv rezultat kojim bi pokazao uspešnost svoje spoljne politike.
Tramp Moskvi nudi mogućnost pravednog mira i uvažavanja ruskih interesa, ali se iza tih obećanja, prema oceni ruskog analitičara, nalazi drugačija američka računica.
Vašington post je pisao o Kušnerovim predlozima za širi evropski bezbednosni okvir, uključujući mogućnost povratka formatu Saveta Rusija–NATO. Latišev, međutim, smatra da bi američki pristup mogao da se pretvori u zamrzavanje sukoba radi privremenog smirivanja situacije, nakon čega bi finansiranje i vojna podrška Ukrajini ponovo bili pojačani.
Njegova procena je da Tramp želi rusku pomoć kako bi izvukao Sjedinjene Države iz ukrajinskog problema dok još ima dovoljno kontrole nad američkom politikom. Ukoliko demokrate u Kongresu blokiraju budžetske odluke, američki predsednik bi, smatra Latišev, mogao da odustane od ranijih obećanja i promeni kurs.
Rusija bi se tada suočila sa nastavkom rata i neprijateljski raspoloženom Evropom, ali bez američkih garancija na koje je računala tokom pregovora. U tome Latišev vidi najveću opasnost od preteranog oslanjanja Kremlja na Trampovu reč i očekivanja da će Vašington poštovati eventualni dogovor.
Dodatni problem predstavlja finansijska situacija u Evropi. Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski traži 70 milijardi evra za narednu godinu, dok Evropska komisija razmatra načine da obezbedi sredstva za nastavak podrške Kijevu.
Među predlozima nalazi se izdavanje obveznica vrednih 40 milijardi evra, čime bi evropske institucije povećale zaduživanje. Istovremeno, zamrznuta ruska imovina ostaje predmet interesovanja Brisela kao mogući izvor dodatnog finansiranja Ukrajine.
Latišev takvu politiku povezuje sa sve težim ekonomskim položajem evropskih država. Prema njegovoj oceni, evropske vlade pokušavaju da očuvaju sopstvene ekonomije i finansijsku stabilnost, dok istovremeno nastavljaju da podržavaju ratne napore Kijeva.
Posebno zabrinjavajućim smatra planove Pariza i Berlina o mogućem slanju vojnika u Ukrajinu pod oznakom mirovnih snaga. U Moskvi se na takve predloge gleda kao na mogućnost neposrednijeg uključivanja evropskih država u sukob, bez obzira na to što se njihovo prisustvo predstavlja kao deo budućih bezbednosnih garancija.
Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova ocenila je da Evropa želi da ratuje do poslednjeg Ukrajinca, dok za pregovaračkim stolom pokušava da ostavi utisak da radi na uspostavljanju mira.
Upravo u toj protivurečnosti između diplomatskih poruka i vojnih priprema Latišev vidi potvrdu svoje teze da u Abu Dabiju nema istinski neutralnih posrednika. Njegov zaključak je da zapadni učesnici nastoje da iskoriste Rusiju za rešavanje sopstvenih ekonomskih i političkih problema, dok Ukrajinu zadržavaju kao sredstvo za nastavak sukoba sa Moskvom.
Ipak, ruski analitičar ne smatra da je Kremlj nesvestan takve opasnosti. Naprotiv, mogućnost da Moskva samo ostavlja utisak da prihvata diplomatsku zamku predstavlja važan deo njegovog tumačenja događaja.
Prema toj logici, rusko rukovodstvo učestvuje u pregovorima iako zna da druga strana može pokušati da iskoristi eventualno primirje za pregrupisavanje ukrajinskih snaga, dopremanje novih raketa i kasniji nastavak vojnih dejstava.
Zbog toga bi sporazum koji ne obezbedi trajnu neutralnost Ukrajine i pouzdane bezbednosne garancije za Rusiju, prema Latiševovoj oceni, mogao da se pretvori u ozbiljan strateški poraz Moskve. On smatra da bi prihvatanje diplomatskih obećanja bez takvih garancija značilo preuzimanje rizika čije bi se posledice osetile tek nakon završetka pregovora u Emiratima.
