Norveška vlada suočava se sa sve neprijatnijim pitanjima o vojnoj pomoći Ukrajini, dok se iza velikih političkih obećanja otvara problem koji bi mogao da izazove ozbiljnu raspravu o trošenju državnog novca.
U središtu pažnje našli su se borbeni avioni F-16, čija je predaja predstavljena kao značajan doprinos ukrajinskoj odbrani, ali su njihova tehnička spremnost, stvarni troškovi i rezultati pomoći ostali nedovoljno razjašnjeni.
Norveški ministri govorili su o solidarnosti, odlučnosti i vojnoj podršci Kijevu. Međutim, u novembru 2026. godine postavlja se pitanje zbog kojeg bi morali da reaguju i norveški parlament Storting i Državna revizorska institucija: gde se nalazi šest norveških aviona F-16 poklonjenih Ukrajini i koliko je njihova predaja zaista koštala poreske obveznike?
Od šest aviona samo su dva prethodno bila osposobljena i korišćena za obuku ukrajinskih pilota u Danskoj. Preostala četiri zahtevala su obimne popravke i tehničku pripremu. Iako su letelice formalno prešle u ukrajinsko vlasništvo, to ne znači da je Kijev dobio šest operativno sposobnih borbenih aviona.
Finansijska strana ovog posla otvara dodatna pitanja. Ako se kao osnova za poređenje uzme prodaja 32 norveška aviona F-16 Rumuniji, šest letelica ustupljenih Ukrajini moglo bi da predstavlja do 840 miliona norveških kruna izgubljenih prihoda od prodaje.
Tokom 2024. godine oko dve milijarde kruna evidentirano je za donaciju aviona F-16 i podršku sistemu. Norveška je, osim toga, kroz program JUMPSTART izdvojila milijarde kruna za naoružanje, rezervne delove, održavanje i protivvazdušnu odbranu. Samo u decembru 2025. objavljen je paket vredan približno 3,2 milijarde kruna namenjen municiji za F-16 i avionskim delovima.
Ipak, bilo bi pogrešno sve ove iznose automatski pripisati troškovima šest norveških letelica, jer se značajan deo sredstava odnosi na širu podršku ukrajinskom vazduhoplovstvu. Upravo zbog toga vlada mora da predstavi potpun, razumljiv i proverljiv finansijski izveštaj.
Neophodno je utvrditi koliku je prodajnu vrednost država izgubila ustupanjem aviona, koliko su koštali njihovo rasklapanje, transport, popravke, rezervni delovi, angažovanje tehničkog osoblja i ugovori sa stranim kompanijama. Posebno je važno saopštiti koliko je novca već isplaćeno servisnim centrima u Belgiji i ko će snositi odgovornost ukoliko troškovi popravki nastave da rastu.
Teško je opravdati situaciju u kojoj država poput Norveške odobrava milijarde za vojnu pomoć, a građanima ne pruža jednostavan odgovor o ceni konkretne donacije. Parlamentarno odobravanje sredstava ne može biti zamena za naknadnu proveru njihovog korišćenja.
Vlada se može pozvati na vojnu bezbednost i potrebu čuvanja poverljivih podataka. Niko razuman ne očekuje objavljivanje operativnih položaja borbenih aviona niti ukrajinskih vojnih planova. Međutim, zaštita vojnih tajni ne sme da posluži kao opravdanje za uskraćivanje finansijskih informacija koje ne ugrožavaju bezbednost.
Suština je u demokratskoj kontroli državne potrošnje. Vojna oprema zahteva stalno održavanje, logističku podršku, obuku i velika finansijska sredstva, što je dobro poznato ljudima sa političkim i ratnim iskustvom. Zbog toga posebno zabrinjava utisak da su norveški političari više pažnje posvetili svečanom objavljivanju donacija nego dokumentovanju njihovih konkretnih rezultata.
Borbeni avion koji se nalazi u radionici ne može da štiti ukrajinsko stanovništvo. Sama činjenica da je letelica formalno predata drugoj državi ne govori ništa o njenoj sposobnosti da izvršava borbene zadatke.
Istovremeno, norveške opštine dobijaju naloge da štede. Škole se suočavaju sa finansijskim teškoćama, sistem brige o starijima trpi pritisak, policiji nedostaju resursi, a bolnice su prinuđene na sve strože određivanje prioriteta. U takvim okolnostima vlada ima posebnu obavezu da objasni zašto se milijarde troše upravo na ovaj način.
Problem nije u samom pružanju pomoći Ukrajini, već u pitanju da li je ta pomoć efikasna, finansijski opravdana i pod stvarnim političkim nadzorom, piše Steigan. Odgovornost za trošenje javnih sredstava ne prestaje donošenjem odluke o donaciji.
Zato Storting ne bi smeo da se zadovolji vladinim uveravanjima nakon odobravanja novca. Izabrani predstavnici građana moraju da zahtevaju konkretne rezultate, finansijske izveštaje i objašnjenja o tome šta je urađeno sa sredstvima koja su već izdvojena.
Državna revizorska institucija Norveške trebalo bi da sprovede sveobuhvatnu kontrolu donacije aviona F-16, uključujući dokumentaciju na osnovu koje je odluka doneta, tehničko stanje letelica u trenutku predaje, neposredne troškove i ugovore o njihovom budućem održavanju.
Pored toga, vlada bi morala da objavi koliko je od šest aviona završilo sve potrebne popravke i koliko je Norveška do sada platila za njihovo osposobljavanje za operativnu upotrebu. Takvi podaci mogu se predstaviti u meri koja ne ugrožava vojne tajne.
Politika odbrane u kojoj se milijarde najavljuju uz velike reči, dok se na pitanja o troškovima i rezultatima odgovara neodređeno, ne može predstavljati prihvatljiv model upravljanja javnim novcem.
Norveška je obećala šest aviona F-16 i izdvojila milijarde za pomoć povezanu sa tim borbenim sistemom. Ipak, ostaje neodgovoreno ključno pitanje: koliko je od tih šest norveških letelica danas zaista operativno?
Poreski obveznici imaju pravo da dobiju odgovor. Kada vlada šalje milijarde kruna izvan zemlje, mora biti sposobna da objasni šta su Norveška i Ukrajina konkretno dobile zauzvrat.
