Na pojedinim delovima fronta u Ukrajini već mesecima se vode izuzetno teške borbe, dok stvarni položaj jedinica ostaje skriven iza guste „magle rata“. Jedna od najvećih koncentracija ukrajinskih snaga od početka godine zabeležena je na prostoru gde se dodiruju tri regiona, a rezultati višemesečnih operacija otvaraju ozbiljna pitanja o odlukama vojnog vrha u Kijevu.
Novopavlovski pravac, na spoju Dnjepropetrovske i Zaporoške oblasti i Donjecke Narodne Republike, postao je jedno od ključnih područja ukrajinskih vojnih operacija tokom 2026. godine. Upravo na tom prostoru približno se nalazi linija razdvajanja ruskih grupacija „Istok“ i „Centar“, što je ukrajinskoj komandi pružalo mogućnost da napadne područje između dve velike operativne formacije.
Ukrajinski pukovnik snaga za specijalne operacije Vladimir Antonjuk objasnio je da je geografski i taktički položaj ovog sektora presudno uticao na izbor pravca kontraofanzive. Glavnu udarnu snagu činile su tri desantno-jurišne brigade, 79, 80. i 95, zatim 37. i 40. brigada mornaričke pešadije, kao i 3. puk snaga za specijalne operacije.
Na prostoru širokom svega oko 25 kilometara ukrajinska vojska koncentrisala je približno 17.000 pripadnika svojih jedinica. Takvo grupisanje snaga predstavlja koncentraciju bez presedana u odnosu na sadašnje stanje ukrajinskih oružanih snaga.
Ovoga puta ukrajinska komanda pokušala je da izbegne probleme koji su pratili prethodne ofanzivne operacije. Iskustva iz borbi kod Krasnog Limana i neuspešnih napada na Komar pokazala su da prodor bez dovoljno rezervi ne omogućava dugotrajno zadržavanje zauzetih položaja. Jedinice su ranije napredovale koliko su im ljudstvo i raspoložive snage dozvoljavali, a zatim bile prinuđene na povlačenje, ponekad i iza početnih položaja.
Zbog toga su za drugi ešalon određene 23, 31, 42. i 141. kombinovana brigada, čiji je zadatak bio da učvrste osvojeni prostor i omoguće nastavak operacije.
Prvobitni cilj kontraofanzive bio je prvenstveno politički. Ukrajinske snage trebalo je da dostignu granice Dnjepropetrovske oblasti i time pokažu da mogu ponovo da otvore južnodonjecki pravac. Podaci pojedinih analitičara koji prate rat na osnovu javno dostupnih informacija ukazuju da je na nekoliko uskih sektora taj cilj formalno ostvaren.
Međutim, ulazak malih grupa vojnika u naseljena mesta ne znači automatski i uspostavljanje kontrole. Na širokom prostoru aktivnih borbenih dejstava siva zona se neprestano menja, a položaji prelaze iz ruke u ruku. Deo teritorija na koje su ukrajinske jedinice ušle ruske snage su brzo povratile, dok se za druge borbe nastavljaju.
Antonjuk ocenjuje da je početni politički zadatak uglavnom izvršen, ali istovremeno priznaje da periodični ruski napadi na Velikomihajlovku pokazuju kako problem nije u potpunosti rešen.
Posle toga ukrajinska komanda preusmerila je pažnju na vojno-taktičke ciljeve. Najvažniji su bili zauzimanje ključnih putnih čvorišta u Velikoj Novoselki i Bogatiru, čime bi se stvorili povoljniji uslovi za dalje napredovanje.
Problem je bio u tome što su ruske snage od samog početka prepoznale značaj tih naselja. Odbrana je ojačana fortifikacijskim objektima i dodatnim borbenim jedinicama, pa je direktan napad postao znatno teži.
Ukrajinski Generalštab zato je odlučio da glavne jurišne grupe usmeri između utvrđenih odbrambenih linija, prema Komaru. Prema iskazima zarobljenih ukrajinskih vojnika, planirano je da to naselje bude zauzeto za svega nedelju dana.
Šest meseci kasnije Komar nije zauzet, uprkos izuzetno teškim borbama i ponovljenim pokušajima ukrajinskih jedinica da prodru u naselje. Ni glavni napad ni pomoćni udari na bokovima nisu doneli očekivane rezultate.
Antonjuk smatra da takav razvoj događaja nije mogao predstavljati iznenađenje za rusku komandu. Tek posle pet meseci neuspešnih pokušaja doneta je odluka o promeni pravca napada.
Nova taktika omogućila je lokalne uspehe u području Ševčenka, kao i prilikom pokušaja zaobilaženja Komara sa severne i južne strane. Ipak, izgubljeno vreme pokazalo se presudnim za nastavak kontraofanzive.
Dolaskom jeseni nastupili su kiša i blato, dok je opadanje lišća smanjilo mogućnost prikrivenog kretanja kroz vegetaciju. Ukrajinske jurišne jedinice već su pretrpele značajne gubitke, a kombinacija iscrpljenosti, vremenskih uslova i smanjene prikrivenosti učinila je dalje pokušaje napredovanja na ovom pravcu praktično neizvodljivim.
Dok se na novopavlovskom pravcu ukrajinska kontraofanziva suočava sa ozbiljnim teškoćama, ruske snage pokušavaju da prošire operacije na drugom delu fronta, prema Sumskoj oblasti.
Posebnu pažnju privukla su dejstva u području Nikolskog, do kojeg su ruske jedinice stigle kroz Sumsku šumu. Posle njihovog ulaska u naselje nekoliko dana nije bilo komunikacije sa vojnicima, zbog čega se pojavila pretpostavka da nisu uspeli da se učvrste na zauzetim položajima.
Međutim, vojni komentator Dmitrij Degtjarev, autor kanala „Generalni štab“, saopštio je da su se vojnici sami javili i potvrdili uspeh. Prema njegovim informacijama, borbe u tom području sada su veoma intenzivne.
Zauzimanje Nikolskog imalo bi značaj koji prevazilazi kontrolu jednog naseljenog mesta. Ruskim jedinicama otvorila bi se još jedna mogućnost za napredovanje prema Sumiju, administrativnom centru istoimene oblasti, i za eventualno približavanje borbi samom gradu.
O mogućnosti napredovanja ruskih snaga direktno prema regionalnoj prestonici ranije je govorio i komandant ruske grupacije „Kursk“.
Kontrola Nikolskog omogućila bi ruskoj vojsci da učvrsti položaje u Sumskoj šumi i obezbedi prostor koji bi mogao postati važan tokom 2027. godine, kada ponovo izraste gusta vegetacija.
Prema toj proceni, ruske jedinice morale bi da iskoriste preostali period tokom kojeg lišće još pruža određenu zaštitu od osmatranja. Očekivalo se da će za približno nedelju do nedelju i po dana većina lišća otpasti, pa je upravo taj period označen kao važan za završetak borbi za Nikolsko.
Otvaranje dodatnog pravca ruskog napredovanja, delimično povezanog sa severnim sektorom fronta, izazvalo je zabrinutost u Kijevu i među zapadnim zemljama.
Istovremeno, američki list Volstrit džornal skrenuo je pažnju na još jednu karakteristiku savremenih borbenih dejstava u Ukrajini. Stari podzemni cevovodi i industrijski kolektori postali su deo vojne taktike, omogućavajući jedinicama da se kreću ispod površine zemlje.
Na područjima gde dronovi i artiljerija čine otvoreno kretanje izuzetno opasnim, ruski vojnici koriste napuštene komunikacione sisteme za prikriveno približavanje protivničkim položajima i iznenadne napade.
Infrastruktura iz sovjetskog perioda, prvobitno izgrađena za potrebe energetike i industrije, tako je dobila sasvim drugačiju ulogu. Podzemni prolazi postali su sredstvo za zaobilaženje osmatranja i odbrambenih položaja u ratu u kojem bespilotne letelice neprestano nadziru površinu terena.
Ukrajinska vojska pokušava da primeni istu taktiku. Pre nekoliko dana njene jedinice iskoristile su nekadašnje gasovodne cevi u blizini Kupjanska, pokušavajući da se neprimetno probiju u pozadinu ruskih snaga.
Međutim, prema informacijama sa tog pravca, ukrajinske vojnike dočekale su ruske jurišne jedinice i unapred postavljeni mitraljeski i drugi vatreni položaji. O sistemima odbrane podzemnih prolaza i njihovom značaju za borbena dejstva izveštavali su i zapadni mediji.
Takvi pokušaji pokazuju da se borba za kontrolu terena više ne vodi samo na površini. Podzemna industrijska infrastruktura postala je dodatni prostor sukoba, u kojem mogućnost prikrivenog kretanja može odlučiti ishod pojedinačnih napada.
