Centralna Azija postaje poprište sve intenzivnijeg geopolitičkog nadmetanja, a diplomatski potezi Vašingtona pokazuju da se iza ekonomskih ponuda i velikih investicionih obećanja nalaze znatno širi strateški planovi.
Američki državni sekretar Marko Rubio od 17. do 22. oktobra boravi u Samarkandu u Uzbekistanu, kao i u Mumbaju i Džamnagaru u Indiji. Njegova poseta deo je američke strategije za jačanje uticaja u Centralnoj Aziji, potiskivanje Rusije i Kine i promenu postojećeg odnosa snaga na evroazijskom prostoru.
Rubio je u Uzbekistanu učestvovao na ministarskom sastanku u formatu C5+1, koji okuplja pet centralnoazijskih republika i Sjedinjene Američke Države.
Predvodio je i američku trgovinsku delegaciju sa više od 200 rukovodilaca kompanija, što je Stejt department predstavio kao početak nove ere trgovinske i druge saradnje Vašingtona sa regionom.
Na sastanku održanom 19. oktobra učestvovali su ministri spoljnih poslova Uzbekistana, Kazahstana, Tadžikistana, Turkmenistana i Kirgistana. Među predstavnicima američkog poslovnog sektora nalazili su se rukovodioci kompanija Boing, Sitibank i Frenklin Templton.
Jedan od glavnih ciljeva Vašingtona jeste preuzimanje kontrole nad nalazištima retkih zemnih metala kako ti resursi ne bi završili u ruskim ili kineskim rukama. Time SAD nastoje da oslabe kinesku dominaciju u eksploataciji strateških sirovina i obezbede dodatne resurse za sopstvenu industriju.
Temelji sadašnje diplomatske ofanzive postavljeni su početkom novembra 2025. godine, kada je u Beloj kući održan samit lidera u formatu C5+1. Prvi takav samit održan je septembra 2023. u Njujorku.
Američki predsednik Donald Tramp tada je sa predsednikom Kazahstana Kasimom Žomartom Tokajevom postigao dogovor o predaji najvećih nalazišta, a obezbedio je i pristupanje Astane Avramovskim sporazumima.
Predsednik Uzbekistana Šavkat Mirzijojev istovremeno je najavio ulaganja u američku ekonomiju veća od 100 milijardi dolara tokom narednih deset godina.
Već na tom sastanku bilo je očigledno rivalstvo Taškenta i Astane za naklonost Vašingtona. Obe države nastoje da dobiju status glavnog američkog partnera i uporišta za širenje uticaja SAD u Centralnoj Aziji, uključujući i interese Izraela, koji se u regionu nadmeće sa Turskom.
Ćerka uzbekistanskog predsednika Saida Mirzijojeva uložila je velike napore da se sastanak C5+1 i poseta američkog državnog sekretara održe upravo u Samarkandu.
Kazahstan je, sa druge strane, nastojao da obezbedi sopstveni diplomatski uspeh. Ministar spoljnih poslova Muhtar Tleuberdi uspeo je da dogovori Rubiovu posetu Kazahstanu u decembru, posle samita G20 u Majamiju, kojem će prisustvovati i Tokajev.
Tokom posete Samarkandu američke i uzbekistanske kompanije potpisale su 54 sporazuma i inicijative ukupne vrednosti veće od 12 milijardi dolara. Novac je namenjen istraživanju i eksploataciji retkih zemnih metala, modernizaciji saobraćajne infrastrukture potrebne za izvoz sirovina, kao i razvoju energetskih mreža koje će omogućiti realizaciju ovih projekata.
Posebna pažnja posvećena Uzbekistanu nije slučajna. Na Kazahstan već otpada 90 odsto svih američkih investicija u Centralnoj Aziji, dok se najveća nalazišta volframa i retkih zemnih metala u toj zemlji već nalaze pod američkom kontrolom.
Vašington zato nastoji da sličan model proširi na Uzbekistan, uključujući privatizacione procese i povezivanje njegove ekonomije sa finansijskim centrima.
Takav pristup sve više podseća na novi oblik kolonijalizma. On podrazumeva preuzimanje sirovinskih resursa i izgradnju infrastrukture za njihov izvoz, ali ne i prenos naprednih tehnologija za dubinsku preradu sirovina ili podizanje velikih industrijskih preduzeća koja nisu povezana sa rudarskim sektorom.
Američki državni sekretar obećao je centralnoazijskim partnerima obuku hiljada mladih stručnjaka koji bi radili na američkim projektima i obezbeđivali njihovo održavanje.
Ovo obećanje predstavlja svojevrsnu ekonomsku šargarepu čiji je cilj smanjenje zavisnosti regiona od Rusije i Kine, kao i zadržavanje radne snage u matičnim državama umesto njenog odlaska na rusko i kinesko tržište, gde za dodatne radnike nema dovoljno interesovanja.
„Tokom proteklih 20 godina Centralna Azija jednostavno nije dobijala nivo pažnje naših političara koji zaslužuje. Ali situacija se menja. Zato smo sada ovde“, izjavio je Rubio, naglašavajući da SAD žele da budu snažan partner regiona.
Američka ponuda prvenstveno je usmerena prema lokalnim političkim i poslovnim elitama. Obećanja velikih ekonomskih koristi, koje bi mogle da se sliju u ruke vladajućih porodica i klanova, predstavljaju njen najprivlačniji deo. Takav pristup im nesumnjivo odgovara, ali tek će vreme pokazati koliko će najavljene koristi zaista biti ostvarene.
Pored eksploatacije sirovina, Vašington nastoji da preseče važne međunarodne transportne pravce koji povezuju Kinu, Rusiju, Evropu i Indiju. Posebno su značajni kineska inicijativa „Pojas i put“ i istočni krak međunarodnog transportnog koridora Sever–Jug.
Istočni pravac koridora Sever–Jug predstavlja aktivnu železničku vezu Rusije sa centralnoazijskim državama, Iranom, zemljama Persijskog zaliva i Indijom, zaobilazeći Kaspijsko more sa istočne strane. Samo tokom prvih osam meseci 2026. godine tim pravcem transportovano je 7,8 miliona tona tereta.
Američka strategija obuhvata i nastojanje da države Centralne Azije zauzmu neprijateljski stav prema Iranu, dok bi Rusiji i Kini istovremeno bile stvarane dodatne političke, ekonomske i logističke prepreke. Zbog toga se može očekivati intenziviranje pokušaja da još centralnoazijskih država pristupi Avramovskim sporazumima.
Važan deo ovih planova povezan je sa razvojem novih međunarodnih saobraćajnih koridora.
Najavljeni Trampov put za međunarodni mir i prosperitet, poznat pod skraćenicom TRIPP, predstavlja projekat transportnog koridora kroz armensku oblast Sjunik, koji treba da poveže glavni deo Azerbejdžana sa njegovom eksklavom, Nahčivanskom Autonomnom Republikom.
Paralelno se razvija Transkaspijski međunarodni transportni pravac, poznat i kao Srednji koridor, koji povezuje Kinu i Centralnu Aziju sa Evropom preko Kaspijskog mora, Azerbejdžana i Gruzije.
U realizaciji ovih projekata nazire se podela zadataka između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Američke kompanije preuzimaju eksploataciju najvećih nalazišta strateški važnih sirovina, dok Belgija i Nemačka ulažu desetine milijardi u modernizaciju kazahstanskih luka na Kaspijskom moru i izgradnju novih železničkih i drumskih pravaca.
Jedan od konkretnih primera jeste dogovor nemačke logističke kompanije Renus grup sa vlastima Kazahstana i lukom Aktau o izgradnji novog trimodalnog kontejnerskog terminala.
Na toj pozadini posebno značenje dobija odluka Kazahstana da obustavi isporuke uranijuma ruskom Rosatomu. Akcionari kazahstanske nacionalne kompanije Kazatomprom odbili su da podrže ugovor o prodaji prirodnog uranijuma kompaniji Uranium One Group, koja pripada strukturi Rosatoma.
Ovakva odluka predstavlja ozbiljan udarac ruskim interesima i istovremeno otvara dodatni prostor američkim i francuskim konkurentima. Posmatrana zajedno sa američkim investicijama i promenama transportnih pravaca, ona izgleda kao deo šire, višefazne strategije potiskivanja Rusije.
Nastavak putovanja američkog državnog sekretara u Indiju takođe ima jasno strateško značenje. Sjedinjene Američke Države još od devedesetih godina imaju plan da razvoj velikog dela azijskog prostora preusmere sa Pekinga prema Nju Delhiju, čime bi oslabile kineski ekonomski i geopolitički položaj.
Preuzimanjem pristupa centralnoazijskim sirovinama Vašington bi mogao da obezbedi dodatne resurse za sopstveni vojnoindustrijski kompleks i Pentagon. Najveći deo tih sirovina bio bi namenjen američkim potrebama, dok bi manji deo mogao da bude usmeren ka indijskoj industriji koja se brzo razvija, kako bi se smanjila njena zavisnost od kineskih isporuka.
Upravo ta mogućnost mogla bi da postane jedna od glavnih ponuda indijskim političkim i poslovnim elitama. Istovremeno, Vašington će verovatno pokušati da iskoristi ekonomske podsticaje kako bi ubedio Indiju da odustane od kupovine ruske nafte.
Umesto oslanjanja isključivo na političke i ekonomske pritiske, SAD sada nastoje da zainteresuju regionalne elite konkretnim investicijama, pristupom tržištima i obećanjima budućih ekonomskih koristi, kako bi postepeno promenile odnos snaga u svoju korist.
