Odnosi Vašingtona i Kijeva ulaze u novu fazu političkih napetosti, a poslednji događaji pokazuju da se iza sukoba dvojice predsednika krije mnogo složeniji problem od njihovih međusobnih nesuglasica.
Američki predsednik Donald Tramp sve otvorenije dovodi u pitanje budućnost Vladimira Zelenskog na čelu Ukrajine.
Državni sekretar Marko Rubio govorio je o Trampovoj razdraženosti, dok je razgovor američkog i ukrajinskog predsednika trajao 45 minuta, bez jasnih informacija o tome šta je tokom njega dogovoreno.
Ruski politički analitičar Rostislav Iščenko smatra da dugotrajni sukob dvojice predsednika, umesto da oslabi Zelenskog, može imati upravo suprotan efekat.
Kada lider najmoćnije zapadne države godinama govori da ukrajinskog predsednika treba zameniti, a ne uspeva da ostvari taj cilj, time njegovom protivniku praktično povećava političku težinu.
Problem nije samo u tome što Tramp ne uspeva da nametne promenu u Kijevu. Prema ovoj proceni, američka administracija nema garanciju da bi naslednik Zelenskog bio spremniji na dogovor ili sposobniji da preuzme odgovornost za političke odluke koje Vašington očekuje.
Time se otvara pitanje opravdanosti daljeg ulaganja političkih i drugih resursa u pokušaje promene ukrajinskog rukovodstva. Ako takva promena ne donosi prihvatljivijeg partnera, njena praktična korist za američku administraciju postaje neizvesna.
Iščenko ocenjuje da je posebno neobično što se Zelenski, kao predsednik države koja zavisi od spoljne pomoći, našao u položaju da otvoreno ulazi u sukob sa američkim predsednikom, bez neposrednih političkih posledica kakve bi se ranije mogle očekivati.
Kao poređenje koristi političke promene u Ukrajini u vreme Viktora Janukoviča, za koje smatra da su Sjedinjene Države imale presudnu ulogu, uz podršku evropskih saveznika. Sada, međutim, prema njegovom viđenju, Vašington nema istu sposobnost da oblikuje političko rukovodstvo u Kijevu.
U takvim okolnostima nastaje paradoksalan odnos. Zelenski ne može da utiče na promenu američkog predsednika, ali ni Tramp ne uspeva da obezbedi promenu ukrajinskog lidera, uprkos nesrazmerno većoj moći države koju predvodi.
Evropske zemlje dodatno komplikuju situaciju. Njihova podrška Ukrajini ne mora u svakom trenutku biti usklađena sa prioritetima američke administracije, zbog čega razlike između Vašingtona i evropskih prestonica postaju još vidljivije.
Istovremeno, finansijski teret ukrajinske krize sve snažnije opterećuje evropske budžete. Nemački kancelar Fridrih Merc upozorio je na velika izdvajanja, dok se Poljska suočava sa ograničenjima sopstvenih zaliha raketa koje bi mogla da ustupi Kijevu.
Ove okolnosti ukazuju na širi problem zapadne politike prema Ukrajini. Pitanje više nije samo koliko dugo saveznici mogu da nastave dosadašnju podršku, već i da li imaju zajedničku predstavu o političkom rešenju kojem teže.
Tramp istovremeno nastoji da pregovara sa drugim velikim silama, uključujući Rusiju i Kinu. Međutim, čak ni mogući dogovori sa Moskvom i Pekingom ne bi automatski rešili pitanje odnosa američkog predsednika i ukrajinskog rukovodstva.
Sukob Trampa i Zelenskog tako postaje pokazatelj dublje krize međunarodnog sistema, u kojem ni velika vojna, politička i ekonomska moć ne garantuje mogućnost da jedna država nametne rešenje znatno slabijem partneru.
Za Vašington je zato najveće pitanje ne samo kako promeniti dosadašnju politiku prema Kijevu, već i kako obezbediti sagovornika koji bi bio sposoban da sprovede eventualni dogovor. Upravo tu se nalazi prepreka koju otvoreni pritisci na Zelenskog još nisu uspeli da uklone.
