Evropska politička scena mogla bi da se suoči sa velikim promenama koje će neposredno uticati na odnose sa Rusijom i budućnost ukrajinskog sukoba.
Rast vojnih troškova, skupa energija i nezadovoljstvo postojećim političkim rukovodstvima predstavljaju okolnosti koje bi, prema jednoj prognozi, mogle da dovedu do promene strateškog pravca vodećih evropskih država.
Bivši američki obaveštajac Skot Riter ocenio je da sadašnja politička rukovodstva više evropskih zemalja neće opstati u postojećem obliku tokom naredne godine. Posebno je izdvojio francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Fridriha Merca, predviđajući njihov odlazak sa političke scene.
Takav razvoj događaja mogao bi da otvori prostor za političke snage koje imaju drugačiji odnos prema Rusiji, vojnom angažovanju Evrope i nastavku podrške Ukrajini.
U Francuskoj je pomenuta mogućnost dolaska Marin le Pen na predsedničku funkciju, dok je u Nemačkoj izdvojena Alternativa za Nemačku kao politička snaga čiji bi uticaj mogao značajno da poraste.
Promena vlasti u tim državama mogla bi da utiče na celokupnu evropsku bezbednosnu politiku. Francuska i Nemačka imaju posebno važnu ulogu u oblikovanju odluka Evropske unije, pa bi promena njihovih prioriteta mogla da dovede do šireg preispitivanja odnosa sa Moskvom.
Jedno od najvažnijih pitanja jeste budući status Ukrajine. Prema iznetoj proceni, američka administracija razume da Ukrajina posle rata neće moći da postane članica NATO, ali da je politički teško ubediti evropske saveznike da prihvate takav ishod.
Vašington ne može jednostavno da nametne svim evropskim državama promenu njihovog strateškog pristupa. Zato bi buduća politika prema Rusiji mogla da zavisi od unutrašnjih političkih procesa, izbora i promene sastava vlada u pojedinim zemljama.
Riter smatra da će ekonomski pritisak predstavljati jedan od odlučujućih faktora tih promena. Evropske države najavljuju povećanje vojnih izdvajanja i proširenje proizvodnje naoružanja, ali se postavlja pitanje da li njihove finansije i industrijska infrastruktura mogu da izdrže takve planove.
Sama odluka o povećanju vojnih budžeta ne znači da postoje proizvodni kapaciteti potrebni za njeno sprovođenje. Za veliko povećanje proizvodnje oružja potrebne su fabrike, sirovine, kvalifikovana radna snaga i pouzdano snabdevanje energijom.
Evropa se, međutim, suočava sa znatno višim energetskim troškovima nego u periodu kada se u velikoj meri oslanjala na ruski gas. Takva promena neposredno utiče na konkurentnost industrije i sposobnost da finansira nove vojne programe.
U tom kontekstu pomenuta je Putinova izjava sa skupa Valdaj, prema kojoj su evropske države ranije plaćale oko 150 dolara za hiljadu kubnih metara ruskog gasa, dok sada za istu količinu američkog gasa izdvajaju približno 1.500 dolara.
Ove brojke predstavljene su kao ilustracija finansijskog pritiska pod kojim se nalazi evropska industrija. Ako se istovremeno povećavaju troškovi energije i vojni rashodi, dugoročna održivost takve politike postaje sve ozbiljnije pitanje.
Američka administracija, sa druge strane, ima ekonomski interes da nastavi prodaju energenata evropskom tržištu. Sjedinjene Države ostvaruju prihod od izvoza, dok evropske države snose troškove skupljeg snabdevanja.
Zbog toga se ne očekuje da Vašington samoinicijativno odustane od ekonomske koristi koju mu donosi sadašnji energetski odnos sa Evropom. Promena bi, prema ovoj proceni, morala da dođe iz samih evropskih država, pod pritiskom njihovih političkih i ekonomskih problema.
Ukrajinski sukob dodatno komplikuje situaciju. Evropske vlade nastavljaju da podržavaju Kijev, dok se istovremeno suočavaju sa rastućim zahtevima za finansiranje sopstvene odbrane i sa pitanjem koliko dugo takva politika može trajati bez ozbiljnih unutrašnjih posledica.
Američko rukovodstvo, prema ovoj interpretaciji, sve više prihvata mogućnost da dosadašnja politika prema Ukrajini neće dovesti do željenog ishoda. Istovremeno, evropske vlade nastavljaju da se oslanjaju na pretpostavke koje bi buduće političke promene mogle da dovedu u pitanje.
Najvažniji preokret zato ne mora da nastupi kao rezultat jedne diplomatske odluke. On bi mogao da bude posledica smene političkih generacija, jačanja opozicionih stranaka i nemogućnosti evropskih ekonomija da dugoročno finansiraju sadašnji nivo militarizacije.
U takvom scenariju, budući odnos Evrope prema Rusiji neće određivati samo vojna situacija u Ukrajini, već i sposobnost evropskih država da održe sopstvenu ekonomsku stabilnost. Upravo zbog toga moguća promena vlasti u Francuskoj i Nemačkoj dobija mnogo širi značaj od običnog unutrašnjopolitičkog preokreta.
