Eksperiment koji je počeo kao pokušaj poboljšanja ljudskog pamćenja pretvorio se u jedno od najneobičnijih istraživanja svesti u 20. veku, a njegov razvoj otvorio je pitanja kojima su se kasnije bavile i američke obaveštajne strukture.
Američki radio-producent i biznismen Robert Alan Monro nije bio čovek koji se profesionalno bavio okultizmom, misticizmom ili religijskim učenjima. Njegova karijera bila je vezana za radio-industriju, tehnološke inovacije i razvoj novih metoda učenja. Međutim, događaji koje je počeo da doživljava 1958. godine potpuno su promenili pravac njegovog života.
Monro je rođen 30. oktobra 1915. godine u Vobašu, u američkoj saveznoj državi Indijani, a odrastao je u Leksingtonu u Kentakiju. Otac mu je bio univerzitetski profesor i preduzetnik u turizmu, dok je majka bila lekarka.
Kasnije je isticao da je roditeljima posebno zahvalan što mu nisu nametali stroga verska uverenja, smatrajući da bi takva ograničenja mogla da utiču na njegovu spremnost da istražuje nepoznate pojave.
Diplomirao je 1937. godine na Državnom univerzitetu Ohaja, a zatim počeo da radi kao scenarista, reditelj i producent radijskih programa. Tokom četrdesetih i pedesetih godina postao je značajna ličnost američke radio-industrije.
Producirao je popularne emisije „Take a Number“ i „Name That Tune“, posedovao nekoliko radio-stanica i među prvima u svojoj profesiji koristio magnetnu traku. Kasnije je postao potpredsednik za radio-program u kompaniji Mutual Broadcasting System.
Njegova kompanija RAM Enterprises počela je 1956. godine da istražuje mogućnosti proširenja poslovanja. Jedan od pravaca bio je razvoj metoda učenja tokom spavanja, poznatog kao hipnopedija. Monro je organizovao posebno istraživačko odeljenje, čiji je zadatak bio da ispita može li ljudski mozak da usvaja i zadržava informacije dok osoba spava.
Eksperimenti su podrazumevali slušanje audio-snimaka u uslovima minimalne spoljašnje buke. Cilj je bio praktičan: poboljšati pamćenje bez povećanja vremena potrebnog za učenje. Međutim, tokom jednog eksperimenta u proleće 1958. godine Monro je doživeo neobičnu fizičku reakciju koju nije umeo da objasni.
Osetio je snažan grč u predelu solarnog pleksusa koji je, prema njegovom opisu, trajao deset i po sati. Približno tri nedelje kasnije, nakon kratkog sna, imao je osećaj kao da ga je pogodio nevidljivi snop tople svetlosti. Istovremeno je doživeo paralizu i snažne vibracije koje su zahvatile čitavo telo.
Tek posle nekoliko sekundi uspeo je da povrati kontrolu nad pokretima. Tokom narednih šest nedelja slična stanja ponovila su se još devet puta. Uplašen da je ozbiljno bolestan, potražio je pomoć lekara, ali pregledi nisu pokazali medicinska odstupanja koja bi objasnila ono što je osećao.
Umesto da nastavi da se odupire tim epizodama, odlučio je da ih pažljivo posmatra i istražuje.
Presudan događaj, kako je kasnije ispričao, dogodio se u septembru 1958. godine. Dok je ležao u krevetu, razmišljao je o tome kako bi sledećeg dana bilo lepo leteti jedrilicom. Iznenada je osetio pritisak na ramenu i pružio ruku, očekujući da će dodirnuti nešto pored sebe.
Prsti su mu, prema njegovom svedočenju, naišli na glatku površinu zida. Kada je otvorio oči, učinilo mu se da lebdi neposredno ispod plafona spavaće sobe. Pogledavši nadole, video je sopstveno telo koje leži u krevetu pored supruge.
Prva pomisao bila mu je da umire. Ipak, uspeo je da se, kako je opisivao, vrati u fizičko telo. U intervjuu iz 1987. godine potvrdio je da se događaj odigrao u septembru 1958, označivši ga kao početak svojih istraživanja fenomena koji će kasnije postati poznat širom sveta.
Monro nije bio prvi čovek koji je opisao osećaj odvajanja svesti od tela. Slični doživljaji pojavljivali su se u različitim religijskim i mističnim tradicijama, ali je upravo on popularizovao izraz „vantelesno iskustvo“, na engleskom „out-of-body experience“.
U razgovoru za kanadski CBC Radio objasnio je da su on i saradnici namerno izbegavali izraz „astralna projekcija“. Smatrali su da takva terminologija previše podseća na okultizam i srednjovekovna mistična učenja, što bi moglo da odvrati ozbiljne istraživače. Neutralniji izraz trebalo je da omogući proučavanje neobičnih stanja svesti bez unapred nametnutih religijskih objašnjenja.
Istraživački rad postepeno je prerastao okvire njegovog prvobitnog poslovanja. Monro je 1962. godine preselio kompaniju u Virdžiniju, gde je nastavila rad pod nazivom Monroe Industries. Godine 1971. osnovao je istraživački centar u Faberu, koji je u različitim fazama razvoja nosio nazive Mentronics i Monroe Institute of Applied Sciences, odnosno Institut primenjenih nauka Monro.
Danas je poznat kao Institut Monro. Osnovan je kao istraživačka i obrazovna organizacija posvećena proučavanju ljudske svesti, a ne kao verska zajednica. Njegov osnivač odbacivao je predstavu o sebi kao duhovnom učitelju.
U izjavi koju je kasnije preneo Richmond Times-Dispatch rekao je da veoma malo ceni naziv „guru“, jer ga povezuje sa turbanima i mističnim ritualima. Naglašavao je da upravo pokušava da ukloni mistifikaciju iz oblasti kojom se bavi.
Najznačajniji tehnološki rezultat njegovog rada bila je metoda koja je dobila naziv Hemi-Sync, skraćeno od „hemispheric synchronization“, odnosno sinhronizacija moždanih hemisfera. Zasnivala se na emitovanju dva zvučna signala neznatno različitih frekvencija, pri čemu se jedan sluša levim, a drugi desnim uhom.
Kada mozak obrađuje takve signale, može se javiti percepcija dodatnog ritma čija frekvencija odgovara razlici između dva tona. Ta pojava poznata je kao binauralni ritam. Monro je smatrao da se njenom primenom mogu podsticati određena stanja svesti i usklađivanje električne aktivnosti leve i desne moždane hemisfere.
U maju 1975. godine dobio je prvi od ukupno tri američka patenta povezana sa svojom metodom. Hemi-Sync je postao osnova programa koje je razvijao Institut Monro, uključujući njegov najpoznatiji kurs „Gateway Experience“.
Dodatna istraživanja istorije instituta pokazuju da je prvi program Gateway, namenjen sistematskom istraživanju svesti, održan 1977. godine uz učešće 40 polaznika. Time je Monro prešao sa individualnih eksperimenata na organizovanu obuku ljudi koji su želeli da iskustva slična njegovim postignu korišćenjem posebno pripremljenih audio-snimaka.
U narednim godinama razvijen je sistem poznat kao „Focus Levels“, odnosno nivoi fokusa. To nije bila fizička merna skala, već Monrova subjektivna klasifikacija različitih stanja svesti koja je opisivao na osnovu svojih iskustava.
Focus 10 označavao je stanje u kojem je um budan, dok telo spava. Focus 12 odnosio se na proširenu svesnost, Focus 15 na doživljaj postojanja izvan vremena, a Focus 21 na istraživanje onoga što je Monro smatrao drugim nivoima stvarnosti. Focus 27 opisivao je kao područje „Okupljanja“, koje je kasnije detaljnije predstavio u svojim knjigama.
Polaznici programa Gateway prolazili su kroz ove nivoe postepeno, korišćenjem audio-snimaka i višednevnih programa neposredne obuke. Sistem je tokom osamdesetih godina dodatno uređen, a Institut je razvijao metode praćenja fizioloških reakcija učesnika.
Upravo u tom periodu istraživanja koja su počela kao privatni pokušaj razumevanja neobičnih subjektivnih iskustava dobila su sasvim drugačiji značaj.
Američke vojne i obaveštajne službe tokom sedamdesetih godina bile su zabrinute zbog informacija da Sovjetski Savez ulaže sredstva u istraživanja paranormalnih sposobnosti i mogućnosti njihovog korišćenja za prikupljanje obaveštajnih podataka.
Pentagon i Centralna obaveštajna agencija, CIA, zbog toga su proučavali metode koje bi potencijalno omogućile dobijanje informacija bez uobičajenih sredstava nadzora i izviđanja. Posebnu pažnju privlačilo je takozvano daljinsko opažanje, odnosno pokušaj opisivanja udaljenih osoba, objekata ili lokacija bez neposrednog fizičkog pristupa.
Interesovanje za Monrov rad bilo je deo širih američkih istraživanja u ovoj oblasti. Deklasifikovani dokument iz januara 1984. godine pokazuje da su kontakti između Instituta Monro i Obaveštajno-bezbednosne komande američke vojske, poznate kao USAINSCOM, počeli još 1978. godine.
Monro je od 1980. godine imao bezbednosnu dozvolu Ministarstva odbrane za pristup poverljivim informacijama nivoa SECRET. Njegova tehnologija kasnije je uključena u programe povezane sa vojnim projektom CENTER LANE, jednim od programa iz šire istorije američkih istraživanja daljinskog opažanja, koja su postala poznata pod nazivom Stargate.
Jedan od najznačajnijih dokumenata nastao je 9. juna 1983. godine. Potpukovnik američke vojske Vejn M. Makdonel sastavio je opsežan izveštaj pod nazivom „Analysis and Assessment of the Gateway Process“, odnosno „Analiza i procena procesa Gateway“.
Dokument, koji se u arhivskoj građi pojavljuje na 29 stranica, odobren je za objavljivanje 10. septembra 2003. godine. Makdonel je analizirao mogućnost korišćenja Monrove metode za istraživanje granica ljudske svesti i potencijalno prevazilaženje uobičajenih predstava o prostoru i vremenu.
Njegova analiza uključivala je razmatranja o rezonanci, vibracijama tela, holografskim modelima stvarnosti i promenjenim stanjima svesti. Neke od tih ideja pokušao je da poveže sa fizičkim teorijama, ali dokument nije predstavljao eksperimentalni dokaz da čovek zaista može da napusti telo.
Makdonel je smatrao da određeni aspekti programa imaju dovoljno teorijske uverljivosti da zaslužuju dalje proučavanje, posebno sa stanovišta eventualne obaveštajne primene.
Još značajniji podaci nalaze se u dokumentaciji od 19. jula 1983. godine, koja pokazuje da saradnja nije bila ograničena na teorijske procene.
U njoj se navodi da je prva faza napredne obuke osoblja programa CENTER LANE počela u martu 1982. godine, korišćenjem audio-serije „Discovery“, razvijene u Institutu Monro. Druga faza započela je u julu iste godine, kada su vojni polaznici upućivani na program Gateway u samom institutu, zajedno sa civilnim učesnicima.
Cilj obuke bio je unapređenje koncentracije, sposobnosti mentalnog usmeravanja na zadate ciljeve i preciznosti njihovog opisivanja tokom obaveštajnih zadataka.
U julu 1983. godine predloženo je da Monro bude angažovan kao konsultant za individualnu obuku pripadnika programa CENTER LANE. Predviđeno je deset nedelja specijalizovanog rada, uključujući korišćenje opreme za biološki monitoring, tehnike praćenja reakcija tokom Hemi-Sync procesa i izradu posebnih audio-kaseta prilagođenih potrebama vojne obaveštajne službe.
Naknadno dostupni vojni zapisi otkrivaju još jednu važnu činjenicu: ugovor sa Monroom potpisan je 19. jula 1983. godine. Tokom avgusta jedan od operativaca pohađao je program Gateway, a krajem oktobra i početkom novembra započeta je individualna obuka kod Monroa.
Američka vojska je 10. novembra 1983. odobrila i korišćenje programa RAPT Instituta Monro kao sredstva za procenu i pripremu kandidata za obaveštajni rad. Time je njegova ustanova dobila konkretnu ulogu u procesu obuke, a ne samo status organizacije čije se metode proučavaju.
Finansijski dokumenti iz tog perioda pokazuju da su za naprednu obuku tokom fiskalne 1983. godine bila predviđena sredstva od 25.000 dolara, dok se u dokumentaciji za 1984. pominje 118.000 dolara tajnih sredstava namenjenih širem programu obuke. Ti iznosi nisu predstavljali ulaganje u vlasništvo nad Monrovom kompanijom, već finansiranje aktivnosti u okviru vojnih istraživanja.
Zato je pogrešno govoriti da je CIA kupila ili preuzela Monrov institut. Američke institucije koristile su njegove metode, plaćale određene obuke i angažovale stručnjake za projekte u kojima su pokušavale da pronađu nove načine prikupljanja obaveštajnih informacija.
Obim interesovanja američkog državnog aparata potvrđuje i podatak da je 31. marta 1983. tadašnji potpredsednik Sjedinjenih Država Džordž Buš Stariji dobio tridesetominutni brifing o aktivnostima povezanim sa programom CENTER LANE. Među predstavljenim primerima bili su projekti koji su se odnosili na sovjetsku podmornicu klase Tajfun, tenk i agenta KGB-a.
Ova informacija ne znači da je Buš lično podržavao Monrove teorije, ali pokazuje koliko su visoko u američkoj državnoj strukturi stizali izveštaji o istraživanjima neobičnih metoda obaveštajnog rada.
Monro je svoja iskustva predstavio i u tri knjige koje su postale osnova njegovog javnog uticaja. Prva, „Journeys Out of the Body“, odnosno „Putovanja izvan tela“, objavljena je 1971. godine i opisivala je početna iskustva odvajanja svesti od fizičkog tela.
Druga knjiga, „Far Journeys“ ili „Daleka putovanja“, pojavila se 1985. godine i proširila njegova razmišljanja o nefizičkim nivoima stvarnosti. Treća, „Ultimate Journey“, odnosno „Konačno putovanje“, objavljena je 1994. godine i bavila se pitanjima smisla života, ljudskog postojanja i onoga što bi, prema njegovim pretpostavkama, moglo postojati izvan fizičkog sveta.
Za razliku od mnogih autora koji su slične doživljaje predstavljali kao konačne istine, Monro uglavnom nije tvrdio da njegova predstava stvarnosti mora biti jedino moguće objašnjenje. Pokušavao je da sistematizuje ono što je lično doživljavao i pronađe jezik kojim bi takva iskustva mogla da budu opisana.
Ipak, američki obaveštajni eksperimenti nisu doneli rezultate kojima su se njihovi inicijatori nadali.
Godine 1995. Američki institut za istraživanja sproveo je opsežnu procenu programa daljinskog opažanja. Izveštaj je ukazao na ozbiljne probleme u praktičnoj primeni: informacije su često bile neodređene, međusobno nedosledne, netačne u pojedinostima i podložne subjektivnom tumačenju.
Istraživači su zaključili da tokom analiziranih operacija nisu dobijeni dovoljno pouzdani i konkretni podaci na osnovu kojih bi obaveštajne službe mogle da donose operativne odluke. Program Stargate zbog toga nije nastavljen.
U okviru naučne procene postojala su i različita mišljenja o značenju određenih statističkih rezultata laboratorijskih eksperimenata. Međutim, čak ni nalazi koji su sugerisali odstupanja od slučajnosti nisu bili dovoljni da se potvrdi postojanje paranormalnih sposobnosti niti njihova korisnost za obaveštajni rad.
Ovu razliku važno je razumeti: postojanje tajnih vojnih dokumenata o Monrovim metodama dokazuje da su američke institucije takva istraživanja zaista sprovodile, ali ne dokazuje da su njegova tumačenja vantelesnih iskustava bila tačna.
Robert Monro umro je 17. marta 1995. godine, u 79. godini, od komplikacija izazvanih upalom pluća. Njegova smrt nije označila kraj rada instituta. Rukovođenje je kasnije preuzela njegova ćerka Lori, a zatim istraživač Frederik Holms „Skip“ Etvoter, koji je i sam bio povezan sa američkim istraživanjima daljinskog opažanja.
Institut Monro nastavio je da organizuje obrazovne programe, višednevne seminare i obuku putem interneta. Hemi-Sync ostao je registrovani zaštitni znak, a program Gateway i danas postoji kao komercijalni kurs. Prema javno dostupnoj ponudi instituta, višednevni program Gateway Voyage, koji obuhvata pet dana i šest noćenja, nudi se po ceni od 2.695 dolara.
Ponovno interesovanje za Monrove metode naročito je poraslo nakon što su deklasifikovani američki dokumenti počeli intenzivno da se šire internetom. Za mnoge je saznanje da su vojska i obaveštajne službe proučavale takve tehnike predstavljalo iznenađenje, posebno zbog činjenice da su programi uključivali stvarne ugovore, obuku zaposlenih i posebna budžetska sredstva.
Međutim, naučna istraživanja samih binauralnih ritmova nisu dala jednako ubedljive rezultate.
Sistematski pregled objavljen 2023. godine obuhvatio je 14 naučnih studija o uticaju binauralnih zvukova na električnu aktivnost mozga. Pet istraživanja pronašlo je rezultate u skladu sa pretpostavkom o usklađivanju moždanih talasa, osam je dalo suprotne nalaze, dok je jedno pokazalo mešovite rezultate.
Autori su zaključili da naučni dokazi još nisu dovoljno dosledni da bi se pouzdano potvrdilo da binauralni ritmovi proizvode očekivanu sinhronizaciju moždane aktivnosti. Razlike u metodologiji dodatno otežavaju poređenje rezultata.
Čak i kada bi se dokazalo da određeni zvučni signali mogu da utiču na koncentraciju, opuštanje ili doživljaj svesti, to samo po sebi ne bi dokazivalo mogućnost fizičkog odvajanja svesti od tela. Za takvu tvrdnju bili bi potrebni kontrolisani eksperimenti koji isključuju alternativna objašnjenja.
Pristalice Monrovog rada ukazuju na subjektivna iskustva hiljada ljudi koji tvrde da su doživeli stanja slična njegovim. Skeptici odgovaraju da snažan osećaj stvarnosti tokom neobičnog iskustva nije isto što i nezavisna potvrda da se opisani događaj zaista odigrao izvan tela.
Monrovo nasleđe zato ima dve različite dimenzije. Jedna je tehnološka i organizaciona: razvoj audio-metoda, istraživačkog centra i programa koji opstaju decenijama nakon njegove smrti. Druga se odnosi na njegovo osnovno pitanje, mogućnost da ljudska svest postoji ili deluje nezavisno od fizičkog tela, za koje nauka nije pronašla pouzdan dokaz.
Njegov najtrajniji doprinos možda nije bio u tome što je ponudio odgovor na to pitanje, već što je iskustva koja su ranije uglavnom pripadala religijskim i mističnim tradicijama pokušao da uvede u oblast sistematskog istraživanja. Ono što je počelo u jednoj spavaćoj sobi 1958. godine završilo je u patentnim registrima, istraživačkim laboratorijama, vojnim ugovorima i dokumentima američkih obaveštajnih službi.
