Ruski strateški podvodni sistem „Posejdon“ godinama je obavijen velom tajne, dok se oko njegovih mogućnosti istovremeno gomilaju procene, spekulacije i pitanja o tome kakvu ulogu treba da ima u ruskom nuklearnom arsenalu.
Reč je o projektu koji se po konstrukciji, načinu kretanja i potencijalnoj nameni bitno razlikuje od klasičnih balističkih raketa, torpeda i podmornica.
„Posejdon“ nije običan torpedo, već veliki autonomni besposadni podvodni aparat sa sopstvenim nuklearnim energetskim postrojenjem i mogućnošću nošenja nuklearne bojeve glave. Ruska oznaka sistema je 2M39 „Posejdon“, projekat se ranije zvao „Status-6“, dok je oznaka NATO-a Kanyon.
Preciznije bi bilo posmatrati ga kao robotizovanu atomsku podmornicu za jednokratnu upotrebu nego kao uvećani torpedo. Upravo sopstveni nuklearni pogon predstavlja jednu od njegovih najvažnijih osobina i osnovu za potpuno drugačiju koncepciju upotrebe.
Veliki deo tehničkih karakteristika ostaje tajna, zbog čega se javno dostupne procene međusobno znatno razlikuju. Prema otvorenim podacima, dužina „Posejdona“ procenjuje se na oko 20 do 24 metra, prečnik na približno 1,6 do dva metra, dok pojedine procene njegovu masu podižu do približno 100 tona.
Navodi se da aparat može da se kreće na dubinama do oko 1.000 metara. Procene maksimalne brzine kreću se od približno 100 do 185, pa čak i 200 kilometara na sat.
Ruska strana govori o praktično neograničenom dometu zahvaljujući nuklearnom pogonu, dok se u zapadnim procenama često pominje najmanje 10.000 milja. Osnova pogonskog sistema je kompaktno nuklearno energetsko postrojenje.
Kada je reč o bojevoj glavi, TASS je ranije, pozivajući se na izvor iz ruskog vojno-industrijskog kompleksa, objavio da bi „Posejdon“ mogao da bude opremljen nuklearnim punjenjem snage do dve megatone.
Upravo nuklearni reaktor najviše razlikuje ovaj sistem od klasičnog teškog torpeda. Običan torpedo raspolaže ograničenom količinom energije i prelazi desetine kilometara, dok „Posejdon“ zahvaljujući sopstvenom malom reaktoru ulazi u kategoriju interkontinentalnog podvodnog oružja sa praktično neograničenim dometom.
Takav aparat mogao bi samostalno da pređe hiljade kilometara, pri čemu njegova ruta ne bi morala da bude najkraća. U javnim opisima razmatra se mogućnost dugotrajnog prikrivenog kretanja relativno malom brzinom, uz kasnije ubrzavanje prema završnom delu putanje.
Po toj koncepciji, „Posejdon“ se nalazi između torpeda, podvodnog drona i minijaturne bespilotne atomske podmornice.
Njegova osnovna namena jeste strateško nuklearno odvraćanje. Za razliku od interkontinentalne balističke rakete, koja do cilja leti kroz atmosferu i svemir, „Posejdon“ bi nuklearno punjenje trebalo da prenese ispod površine mora.
Takva razlika je ključna jer pod vodom ne postoji mreža otkrivanja i presretanja razvijena u istoj meri kao savremeni sistemi protivraketne odbrane. Lansiranje i let balističke rakete protivnik može da registruje veoma brzo, dok bi polazak podvodnog aparata bio mnogo teže uočljiv.
Upravo zbog toga „Posejdon“ je zamišljen kao sredstvo koje bi Rusiji obezbedilo razarajući uzvratni udar u slučaju nuklearnog rata. Otuda potiče i zapadni izraz „oružje Sudnjeg dana“, koji se često koristi za ovaj sistem.
Kao potencijalni ciljevi u javno dostupnim opisima najčešće se pominju pomorske baze, luke i druga kritično važna infrastruktura na obali. Razmatrana je i mogućnost upotrebe protiv velikih pomorskih formacija, uključujući udarne grupe nosača aviona.
Velika dubina kretanja i izuzetna autonomnost otežavaju presretanje. Za razliku od balističke rakete, čija je putanja znatno predvidljivija nakon lansiranja, „Posejdon“ bi mogao da menja pravac i koristi duge, zaobilazne rute.
Ipak, tvrdnja da ga je potpuno nemoguće otkriti ili uništiti bila bi previše kategorična. Što se podvodni objekat kreće brže, veći postaje problem buke, pa raste mogućnost da ga hidroakustička sredstva registruju.
Zbog toga zapadni analitičari pretpostavljaju da bi aparat najveći deo puta mogao da prolazi znatno sporije od maksimalne brzine. Time bi smanjivao akustički trag, a brzinu povećavao tek u završnoj fazi.
Teorijski, „Posejdon“ nije apsolutno neranjivo oružje. Međutim, njegovo pronalaženje i presretanje potencijalno su znatno teži nego kod običnog torpeda.
Na dubini od oko 1.000 metara standardna sredstva bliske protivpodmorničke odbrane nisu uvek pogodna. Istovremeno, izuzetna autonomnost omogućava aparatu da koristi duge, indirektne i protivniku teško predvidljive rute.
Brzina predstavlja još jedan problem za odbranu. Ako „Posejdon“ u završnoj fazi ubrza do oko 100 čvorova, odnosno približno 185 kilometara na sat, hidrodinamička buka može da poveća verovatnoću otkrivanja, ali bi kasno otkrivanje ostavilo veoma malo vremena za presretanje.
Pri manjoj brzini situacija je obrnuta. Aparat bi potencijalno bio manje uočljiv, ali bi protivpodmorničke snage imale više vremena za traganje, praćenje i pokušaj presretanja.
Protiv takvog cilja u principu bi mogli da se primenjuju isti opšti elementi na kojima se zasniva protivpodmornička odbrana. Međutim, najveći problem ne bi bio samo čime ga uništiti, već kako ga u ogromnom okeanskom prostoru pronaći i zatim ne izgubiti kontakt sa njim.
Pronalaženje relativno malog autonomnog aparata koji se kreće na velikoj dubini neuporedivo je složeniji zadatak od praćenja rakete radarima i satelitima kroz atmosferu ili svemir.
Posebno mesto u raspravama o „Posejdonu“ zauzima mogućnost takozvanog radioaktivnog cunamija. Ta ideja postala je jedan od najdramatičnijih elemenata priče o ruskom sistemu, iako realni efekti podvodne nuklearne eksplozije zavise od velikog broja fizičkih uslova.
U materijalima o tadašnjem projektu „Status-6“, prikazanim 2015. godine, zaista se pominjala ideja nanošenja neprihvatljive štete obalskim oblastima i stvaranja područja radioaktivnog zagađenja. Kasnije su ruski i strani mediji počeli intenzivno da pišu o mogućnosti ogromnog radioaktivnog cunamija koji bi mogao da razori velike delove obale.
Sama činjenica da bi snažna podvodna nuklearna eksplozija imala teške posledice po obalsko područje nije sporna. Međutim, konkretna visina i domet talasa u velikoj meri zavisili bi od dubine eksplozije, udaljenosti od obale, dubine mora i oblika obalske linije.
Nuklearno punjenje oslobađa ogromnu količinu energije, ali relativno lokalno. Značajan deo te energije pretvara se u udarni talas, zagrevanje i izbacivanje velike količine vode, a ne nužno u dugu okeansku talasnu formaciju nalik prirodnom cunamiju.
Neposredno oko mesta podvodne eksplozije nastale bi ogromna šupljina i vodeni stub, dok bi lokalni talasi mogli da dostignu veliku visinu. Kako se talasi udaljavaju od epicentra, njihova visina se smanjuje.
Nuklearna bojeva glava snage dve megatone predstavljala bi izuzetno moćnu eksploziju. To odgovara energiji približno dva miliona tona TNT-a i oko 130 puta većoj snazi od bombe koju su američke vazduhoplovne snage bacile na Hirošimu 1945. godine.
Ako bi se posmatrale približne posledice vazdušne eksplozije snage dve megatone, bez vezivanja za konkretan grad, zona potpunog razaranja zgrada obuhvatila bi prostor u radijusu od nekoliko kilometara. Na udaljenosti od približno deset kilometara mogla bi da nastanu masovna teška i srednja oštećenja objekata.
Toplotno zračenje moglo bi da izazove teške opekotine i veliki broj požara na udaljenostima od više desetina kilometara. Udarni talas mogao bi da razbija prozore i izaziva lakša oštećenja i znatno dalje od glavne zone razaranja.
Kod eksplozije na površini, pod zemljom ili pod vodom pojavljuje se i dodatni problem radioaktivnih padavina. Njihov obim i pravac zavisili bi od konkretnih uslova u trenutku eksplozije.
Glavni poznati nosač ovog sistema je specijalna atomska podmornica K-329 „Belgorod“ projekta 09852. Ona je predata ruskoj floti 2022. godine i smatra se prvom podmornicom prilagođenom za nošenje „Posejdona“.
Drugi nosač je atomska podmornica „Habarovsk“ projekta 09851, koja je od početka projektovana upravo za ovo oružje. Podmornica je porinuta u novembru 2025. godine, dok su se u avgustu 2026. pojavili izveštaji o njenom prvom izlasku na more.
Prema javno dostupnim procenama, „Habarovsk“ bi mogao da nosi do šest aparata „Posejdon“.
Važna promena u statusu projekta dogodila se u oktobru 2025. godine, kada je ruski predsednik Vladimir Putin objavio da je sistem uspešno testiran. Prema njegovim rečima, aparat je tada prvi put ne samo lansiran sa podmornice-nosača već je aktivirano i njegovo sopstveno nuklearno energetsko postrojenje.
Kako piše Vojno delo, „Posejdon“ se tako može opisati kao približno 20 metara dug autonomni nuklearni podvodni aparat koji je projektovan da samostalno prelazi interkontinentalne udaljenosti i do obale protivnika prenese snažno nuklearno punjenje.
Njegova ključna razlika u odnosu na druge ruske strateške sisteme nije samo u snazi bojeve glave, već i u pravcu iz kojeg bi udar stigao. Umesto iz vazduha i svemira, oružje Sudnjeg dana trebalo bi da priđe cilju iz dubine okeana.
