Kada se govori o mogućem širenju ukrajinskog sukoba, gotovo sva pažnja usmerena je na član 5 Severnoatlantskog ugovora. Međutim, postoji druga odredba koja bi u slučaju ozbiljne krize mogla da dobije mnogo veći praktični značaj.
Američki vojni analitičar Skot Riter ukazuje na član 4, koji omogućava konsultacije saveznika kada neka članica smatra da su ugroženi njena teritorijalna celovitost, politička nezavisnost ili bezbednost.
Upravo taj mehanizam vidi kao moguću početnu tačku ozbiljnije reakcije NATO-a ukoliko se situacija oko Ukrajine dodatno pogorša.
Član 5 se često predstavlja kao automatski put ka zajedničkom vojnom odgovoru, ali istorija njegovog korišćenja pokazuje složeniju sliku. Posle napada 11. septembra 2001. aktiviran je na zahtev SAD, ali je konkretna pomoć saveznika imala različite oblike.
Zbog toga sadašnja opasnost ne mora da počne formalnim pozivanjem na kolektivnu odbranu. Mnogo realniji početak mogla bi da bude politička konsultacija zbog bezbednosne situacije na istočnom krilu NATO-a.
Incidenti na severu Evrope pokazuju koliko prostor za pogrešnu procenu može biti uzak. U razgovoru je pomenut slučaj ruskog istraživačkog broda povezan sa Norveškom, kao i incident u kojem se helikopter približio ruskoj fregati, nakon čega su ispaljene signalne rakete.
Svaki takav događaj pojedinačno može biti ograničen. Problem nastaje kada se više incidenata događa u atmosferi u kojoj obe strane već očekuju neprijateljski potez druge strane.
Još ozbiljniji scenario mogao bi nastati unutar same Ukrajine. Ako bi dalji vojni i infrastrukturni pritisak izazvao novu veliku humanitarnu krizu, evropske zemlje mogle bi da se suoče sa zahtevima da preduzmu nešto kako bi sprečile masovno pomeranje stanovništva prema svojim granicama.
Jedna od mogućnosti o kojoj se već duže govori jeste stvaranje neke vrste zaštićenog prostora u zapadnoj Ukrajini, uz protivvazdušnu i protivraketnu zaštitu. Takav korak bi, međutim, otvorio pitanje ko bi tu zonu vojno obezbeđivao.
Riter upozorava da bi Moskva prisustvo snaga NATO-a u Ukrajini tretirala kao neprijateljski potez. Tada bi inicijalna mera predstavljena kao odgovor na humanitarnu ili bezbednosnu krizu mogla da preraste u neposredan vojni problem između Rusije i Alijanse.
Upravo zato član 4 dobija poseban značaj. Kriza ne mora početi dramatičnom objavom da je aktivirana kolektivna odbrana; može početi konsultacijama, zahtevom za hitnim odgovorom i odlukama koje korak po korak približavaju vojske jedne drugima.
Najveća opasnost zato možda nije unapred pripremljena odluka o ratu, već proces u kojem svaka sledeća odluka izgleda ograničeno i racionalno — sve dok više ne ostane dovoljno prostora za povratak.
