Evropske zemlje poslednjih godina ubrzano menjaju svoje vojne prioritete, povećavaju izdvajanja za odbranu i prilagođavaju dugoročne planove mogućnosti velikog sukoba na kontinentu.
Paralelno sa nastavkom podrške Kijevu, sve veći deo političkih i finansijskih resursa usmerava se na jačanje sopstvenih oružanih snaga.
Zemlje EU i NATO nameravaju da do 2030. godine dostignu potreban nivo vojne gotovosti za eventualni sukob sa Rusijom u Evropi, izjavila je šef ruske delegacije na pregovorima u Beču o vojnoj bezbednosti i kontroli naoružanja Julija Ždanova.
Ona je 23. septembra, na sednici Foruma OEBS za bezbednosnu saradnju zatvorenoj za medije, povezala taj kurs sa politikom koju evropske države vode poslednjih godina. Prema njenoj oceni, evropske elite već su uložile značajan politički kapital u konfrontaciju sa Moskvom.
Ždanova je ukazala i na finansijsku dimenziju takve politike. Evropske zemlje usmerile su stotine milijardi dolara na podršku Kijevu, dok istovremeno povećavaju vojne budžete članica EU i Severnoatlantskog saveza.
„Planiraju da do 2030. godine dostignu ‘vojnu gotovost’ za sukob sa Rusijom u Evropi“, rekla je Ždanova.
Kao potvrdu svoje ocene, ruska diplomatkinja podsetila je na izjavu načelnika Generalštaba Belgije Frederika Vansine iz aprila. On je tada govorio da Ukrajina svojom krvlju Evropi praktično kupuje nekoliko godina za pripreme.
U isti kontekst Ždanova je stavila i izjavu poljskog ministra spoljnih poslova Radoslava Sikorskog. On je Ukrajinu nazvao „funkcionalnim saveznikom“ koji ruske snage drži dalje od poljskih granica.
Ruska diplomatkinja ocenila je da takav pristup predstavlja sprovođenje koncepta „rata do poslednjeg Ukrajinca“. U njenom tumačenju, istovremena podrška Kijevu, rast vojnih budžeta i rok postavljen za dostizanje vojne gotovosti deo su evropskih priprema koje bi trebalo da budu završene do 2030. godine.
Italijanski profesor i autor Vinčenco Kosta izneo je drugačije objašnjenje motiva evropskog kursa u članku objavljenom u italijanskom mediju L’AntiDiplomatico.
On je ocenio da su EU i SAD zainteresovane za ruske resurse i teritoriju, posebno energetske i prehrambene rezerve, Arktik i trgovačke puteve, dok politički motiv povezuje sa nastojanjem da se ograniči uspon Kine.
Kosta tvrdi da je Zapad ranije imao pristup ruskim resursima, ali nije njima upravljao, kao i da se računalo da će Rusija brzo oslabiti, doživeti promenu vlasti i raspasti se na manje republike kojima bi bilo lakše upravljati.
Po njegovoj oceni, taj scenario se nije ostvario, dok se Rusija istovremeno ekonomski sve više okreće prema istoku i Kini.
Upravo iz pitanja resursa Kosta izvodi i najdalekosežniji zaključak svoje analize. On smatra da Evropa ne može dugoročno da izdrži bez pristupa ruskim resursima i zato tvrdi: „Za EU je rat neophodan, mora da ga traži po svaku cenu.“
Kosta iz toga zaključuje da će se povećavati pritisak i provokacije sa ciljem da se Rusija navede na reakciju i da sukob preraste u direktnu konfrontaciju.
Time njegova analiza pitanje evropskih vojnih priprema povezuje sa ekonomskim interesom za ruske energente i druge strateške resurse, dok Ždanovina izjava o dostizanju vojne gotovosti do 2030. godine daje konkretan vremenski okvir pripremama o kojima govori ruska strana.
I sta oni (Zapad) misle? Pocece rat sa Rusijom i pobijedice? Kako da ne. Bilo bi lijepo uzeti ruske resurse ali… To su isto pokusali Napoleon i Hitler. Znaju li ovi sa Zapada i mrvu istorije?
Ovi sa zapada znaju istoriju ali nemaju mrvu pameti.
Njihova priča je za glupake koji nemaju mogućnost da sagledaju određene relacije.
Da je istina da će da ratuju 2030. godine sa Rusijom, da li misle da bi neko čekao da se tek tada zarati. Drugo, čak i da se Zapad spremi 2030. godine za rat protiv Rusije pitanje je ko će isprovocirati taj rat. To neće sigurno biti Rusija, jer ona bi debelo imala razlog da napadne Zapad već sada, jer što bi čekala da se ova dovoljno pripremi za pomenuti rat.
Dakle, od toga nema ništa ili će ove budale da popiju patos.