Vojna industrija može izgledati ogromno sve dok se ne rastavi na hiljade pojedinačnih komponenti. Tada se otkriva da proizvodnja sistema vrednog milione dolara ponekad zavisi od jednog malog dela koji pravi samo jedan dobavljač.
Skot Riter iznosi procenu da bi u velikom direktnom sukobu odbrambeni kapacitet NATO-a mogao biti teško pogođen u roku od samo nedelju dana. Razlog ne vidi samo u mogućim udarima na velike fabrike, već u ranjivosti čitavog lanca koji te fabrike održava u radu.
Kao primer uzima Patriot 3. Proizvodnja podrazumeva motore, sklapanje i niz drugih procesa, ali sistem ne može da funkcioniše bez paketa za navođenje.
Ako kritičnu komponentu obezbeđuje veoma ograničen broj proizvođača, čitava proizvodnja zavisi od njihove sposobnosti da povećaju kapacitet. Fabrika koja može da sastavi više projektila nema mnogo koristi od dodatnih proizvodnih linija ako joj nedostaje deo bez kojeg projektil ne funkcioniše.
Sledeći problem predstavljaju sirovine. Savremeno naoružanje zahteva specijalizovane materijale i komponente čiji lanci snabdevanja prolaze kroz više država.
U razgovoru se posebno ukazuje na retke zemne minerale i dominantnu ulogu Kine u pojedinim delovima tog tržišta. Ako dotok ključnih materijala bude ograničen, povećanje proizvodnje postaje mnogo komplikovanije od jednostavnog otvaranja još jedne montažne hale.
To menja i logiku napada na vojnu industriju. Protivnik ne mora da uništi svaku fabriku ako zna koja mala grupa objekata ili dobavljača predstavlja nezamenljivu kariku.
Riter upravo tu vidi veliku zapadnu ranjivost. Istovremeno tvrdi da Zapad nema jednako dobro razumevanje ruskih lanaca snabdevanja i da deo informacija o komponentama dobija analiziranjem ostataka ruskih raketa i dronova.
Pronalaženje pojedinačne komponente može pokazati odakle je došla, ali ne mora automatski otkriti kako je čitav sistem proizvodnje organizovan, koje alternative postoje i koliko brzo određeni deo može biti zamenjen.
U velikom ratu takvo znanje postaje gotovo jednako važno kao projektil kojim se izvodi napad. Da bi se industrija paralizovala, potrebno je znati gde se nalaze tačke čijim uklanjanjem prestaje rad mnogo većeg sistema.
Zapadne zemlje zato imaju dva problema: moraju da povećavaju količine municije i istovremeno da učine lance snabdevanja otpornijim na prekide.
Velika fabrika na kraju lanca može izgledati impresivno. Ali u ratu iscrpljivanja njena stvarna snaga meri se najslabijom komponentom bez koje proizvodna traka mora da stane.
