Mogućnost direktnog ulaska evropskih država u rat u Ukrajini zavisi od mnogo više faktora nego što sugerišu političke izjave iz Londona, Pariza ili Berlina.
Geografija i logistika čine Poljsku gotovo nezamenljivom za svaku veliku kopnenu operaciju na istoku Evrope.
Bez poljske teritorije, infrastrukture, puteva, železnica i vojnih baza, evropsko raspoređivanje velikih snaga prema Ukrajini postalo bi mnogo složenije. Baltički pravac ne može lako da zameni ovu ulogu, posebno u sukobu u kojem bi protivnik raspolagao snažnim raketnim, vazdušnim i izviđačkim kapacitetima.
Američki vojni analitičar i penzionisani pukovnik Daglas Mekgregor smatra da upravo Poljska predstavlja najvažniji razlog zbog kojeg direktna evropska intervencija nije realna.
Njegova procena je da poljska javnost ne želi rat sa Rusijom zbog Ukrajine, dok ni politički vrh nema interes da zemlju uvede u takav sukob.
Poljska vojska se pritom ne potcenjuje. Naprotiv, ocenjuje se kao verovatno najspremnija među evropskim članicama NATO-a, sa dobrim nivoom obučenosti, discipline i značajnim konvencionalnim sposobnostima.
Upravo zato bi odsustvo Poljske iz eventualne operacije bilo još značajnije. Nije reč o perifernoj članici čiji bi doprinos mogao jednostavno da bude zamenjen, već o zemlji koja se nalazi neposredno između glavnog evropskog logističkog prostora i ukrajinskog ratišta.
Poređenje koje se koristi je dramatično: velika intervencija u Ukrajini bez Poljske bila bi slična planiranju iskrcavanja u Normandiji bez korišćenja Britanije kao baze. Bez oslonca na Poljsku, snabdevanje, koncentracija snaga, održavanje vazdušne odbrane i dopremanje municije postali bi daleko teži.
Kao istorijska paralela navodi se 1981. godina, kada je u Poljskoj uvedeno vanredno stanje. Tada je, prema iznetom sećanju, sovjetski vojni vrh ocenio da ozbiljna ofanzivna operacija prema Zapadu nije moguća dok Poljska nije politički i vojno potpuno pouzdana.
Razlog je bio jednostavan. Armija koja se kreće prema zapadu mora da bude sigurna da joj zemlja kroz koju prolaze logistički pravci neće ometati snabdevanje, transport, komunikacije ili pozadinu.
Ista geografska logika sada deluje u suprotnom smeru. Svaka velika evropska operacija prema Ukrajini morala bi da računa sa Poljskom kao osnovnim kopnenim koridorom.
Mekgregor smatra da u Moskvi ta činjenica postaje sve važniji deo vojne računice. Ako rusko rukovodstvo zaključi da Poljska neće ući u rat, smanjuje se verovatnoća da bi Nemačka, Francuska ili Britanija same mogle da organizuju ozbiljnu kopnenu intervenciju.
Baltičko more teško može da ponudi jednostavno rešenje. U zatvorenom i relativno uskom prostoru veliki brodovi i transportni pravci bili bi izloženi izviđanju, raketnim sistemima i drugim sredstvima napada.
Zbog toga političke izjave o evropskim snagama u Ukrajini ne znače automatski i sposobnost da se takva odluka sprovede. Vojna operacija nije samo pitanje broja brigada, već njihovog prebacivanja, snabdevanja, vazdušne zaštite, popune i održavanja tokom dugotrajnog sukoba.
Ako se poljska podrška isključi iz te jednačine, mogućnosti ostatka Evrope naglo se smanjuju. To istovremeno može da utiče i na ponašanje Rusije, jer slabija verovatnoća intervencije otvara prostor za odlučnije operacije na ukrajinskom frontu.
Upravo zbog toga Varšava može imati mnogo veću ulogu u završnoj fazi rata nego što se na prvi pogled vidi. Ne mora da pošalje nijednog vojnika da bi njena odluka promenila vojnu računicu cele Evrope.
