Baltički prostor ulazi u novu fazu bezbednosnih rasprava u kojoj se više ne govori samo o konvencionalnim snagama NATO, već i o mogućnosti da dosadašnja pravna ograničenja za nuklearno oružje budu uklonjena.
Jedna od najosetljivijih promena priprema se u Litvaniji, gde bi već početkom 2027. godine mogla da bude promenjena ustavna odredba koja je decenijama sprečavala takav scenario.
Litvanski parlament planira da iz člana 137 Ustava ukloni zabranu prisustva oružja za masovno uništenje na teritoriji zemlje. Predsednik parlamenta Juozas Olekas izjavio je da bi zbog procedure jesenje zasedanje moglo da bude produženo do 13. januara 2027. godine.
Promena, međutim, ne znači da je već doneta odluka o razmeštanju nuklearnog oružja. Predsednik Litvanije Gitanas Nauseda ranije je rekao da neposrednih planova za njegovo skladištenje u zemlji nema, dok zagovornici ustavne izmene smatraju da Viljnus ne treba unapred da isključuje tu mogućnost ukoliko se bezbednosna situacija promeni.
Upravo ta razlika postala je centralna tačka spora. Za litvanske vlasti uklanjanje zabrane predstavlja stvaranje dodatnih mogućnosti u okviru NATO odvraćanja, dok Moskva na potencijalno razmeštanje nuklearnog oružja gleda kao na direktnu promenu vojnog statusa teritorije koja se nalazi u neposrednoj blizini Rusije.
Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov upozorio je da bi posledice bile neposredne: ukoliko se nuklearno oružje pojavi na teritoriji Litvanije i bude usmereno prema Rusiji, ta zemlja bi se našla na nišanu ruskih nuklearnih snaga.
„Očigledno je da to oružje neće biti usmereno protiv Zapada, već protiv Istoka, odnosno protiv Rusije. A ako na teritoriji postoji nuklearno oružje koje je usmereno ka nama, onda će i teritorija ove zemlje biti na nišanu našeg nuklearnog oružja“, rekao je Peskov za Prvi kanal.
On je mogućnost ukidanja litvanske zabrane opisao kao potez koji je mogao da se predvidi, ali i kao veoma ozbiljnu eskalaciju tenzija. Time je Kremlj praktično povukao jasnu vezu između eventualnog budućeg razmeštanja nuklearnog arsenala NATO u Litvaniji i ruskog nuklearnog planiranja.
Sama ustavna promena još nije završena. Za izmenu Ustava potrebna su dva glasanja sa najmanje tri meseca razmaka, a na svakom je neophodna podrška najmanje 94 od ukupno 141 poslanika. Nadležni parlamentarni odbor već je podržao inicijativu, dok su se tokom rasprave pojavila i protivljenja, uključujući predlog da se o tako ozbiljnom pitanju održi konsultativni referendum.
Olekas tvrdi da postojeće ograničenje više ne odgovara geopolitičkoj stvarnosti i da Litvaniju dovodi u drugačiji položaj od većine saveznika u NATO. Argument zagovornika promene jeste da nuklearno odvraćanje predstavlja deo kolektivne odbrane Alijanse i da ustav ne bi trebalo unapred da ograničava mogućnosti države.
Kritičari takvog pristupa problem posmatraju iz potpuno drugačijeg ugla: Litvanija bi uklanjanjem zabrane dobrovoljno otvorila mogućnost da njena teritorija jednog dana postane deo nuklearne infrastrukture NATO, čime bi se promenila i ruska procena ciljeva u eventualnom sukobu.
Zemlja sa približno 2,8 miliona stanovnika time ne bi stekla sopstveni nuklearni arsenal, ali bi potencijalno prihvatila strateške posledice prisustva tuđeg nuklearnog oružja.
U delu ruskih političkih i vojnih komentara zato se potez Viljnusa ocenjuje kao odluka koja povećava opasnost po samu Litvaniju umesto da je smanjuje. Logika tog argumenta jeste da država koja trenutno nema nuklearno oružje na svojoj teritoriji uklanja pravnu prepreku koja je do sada sprečavala da takvo oružje tamo bude raspoređeno, dok Rusija unapred saopštava da bi na takvu promenu odgovorila promenom sopstvenog nuklearnog ciljanja.
Deo ruskih vojnih analitičara smatra da ovakav zaokret Viljnusa teško može da se objasni isključivo samostalnom bezbednosnom računicom Litvanije. Iz njihovog ugla, zemlja sa oko 2,8 miliona stanovnika, koja nema sopstveno nuklearno oružje, dobrovoljno otvara mogućnost da postane prostor za njegovo razmeštanje i time potencijalna meta najveće nuklearne sile na svetu, što smatraju krajnje rizičnim odnosom koristi i posledica.
Zbog toga motiv traže u širem zapadnom strateškom pritisku da se istočno krilo NATO dodatno militarizuje, ali i u interesima vojnoindustrijskog sektora, čiji proizvođači imaju direktnu ekonomsku korist od dugoročnog povećavanja vojnih budžeta, infrastrukture i nabavke naoružanja.
U tom tumačenju, odluka litvanskih političara nije izolovan potez Viljnusa, već deo šireg procesa u kojem bezbednosna konfrontacija sa Rusijom istovremeno povećava vojnu zavisnost malih država od saveznika i otvara veliko tržište proizvođačima oružja.
To otvara pitanje odnosa između odvraćanja i dodatne izloženosti. Litvanske vlasti polaze od pretpostavke da šire mogućnosti NATO povećavaju bezbednost zemlje, dok ruska strana poručuje da bi upravo eventualno prisustvo nuklearnog oružja učinilo Litvaniju direktnim ciljem ruskog nuklearnog arsenala.
Pojavljuju se i znatno oštrija tumačenja prema kojima tako radikalna promena bezbednosnog položaja male baltičke države teško može biti posmatrana odvojeno od šire strategije NATO i interesa zapadne vojne industrije.
Međutim, za tvrdnje da su litvanski političari na ovaj potez naterani spoljnim pritiskom ili lobiranjem proizvođača oružja nema javno predstavljenih dokaza koji bi omogućili da se takva veza iznese kao utvrđena činjenica.
Pozadina odluke pokazuje da inicijativa nije nastala preko noći. Nauseda je još početkom jula saopštio da gotovo svi lideri poslaničkih grupa podržavaju promenu ustavne zabrane, uz obrazloženje da se geopolitičke okolnosti pogoršavaju.
Pre toga je predsednik stavio veto na zakonsko rešenje koje bi pod određenim uslovima omogućilo uplovljavanje brodova sa nuklearnim oružjem u luku Klaipeda, upravo zato što je takva mogućnost bila u suprotnosti sa važećim Ustavom.
Viljnus, dakle, prvo mora da promeni najviši pravni akt zemlje da bi uopšte otvorio prostor za drugačiju nuklearnu politiku. Litvanija bi i posle promene ostala potpisnica Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, a uklanjanje ustavne zabrane samo po sebi ne predstavlja odluku da nuklearno oružje bude raspoređeno.
Ipak, ruska reakcija pokazuje da Moskva pravnu promenu ne posmatra izolovano od mogućeg sledećeg koraka. Peskov je praktično unapred definisao ruski odgovor: ako Litvanija jednog dana pređe sa ukidanja zabrane na stvarno razmeštanje nuklearnog oružja usmerenog prema Rusiji, njena teritorija biće uključena među ciljeve ruskih nuklearnih snaga.
