Upotreba zapadnih raketa dugog dometa protiv ciljeva na teritoriji Rusije otvorila je pitanje koje daleko prevazilazi njihov neposredni vojni učinak.
Ključni problem za Moskvu više nije samo odakle je projektil lansiran, već ko je omogućio da pronađe i pogodi cilj.
Američki vojni analitičar i bivši obaveštajac Skot Riter ocenjuje da ATACMS, britanski Storm Shadow i francuski SCALP ne mogu biti upotrebljeni na takav način bez neposredne tehničke pomoći zapadnih država. Reč je, kako tvrdi, o podacima za izbor cilja i navigaciju koji omogućavaju raketi da stigne do određene tačke.
Vladimir Putin je još 12. septembra, tokom rasprave o davanju dozvole Ukrajini za korišćenje ovih projektila, izneo upravo takvo tumačenje. Ruska strana smatra da ukrajinske snage ne raspolažu svim sposobnostima potrebnim da samostalno pripreme takve napade.
Iz toga proizlazi mnogo ozbiljnija politička i vojna posledica. Ako američki ATACMS pogodi rusku teritoriju uz američko učešće u pripremi napada, Moskva može zaključiti da to više nije samo ukrajinski napad. Ista logika primenjuje se na britanski Storm Shadow.
U razgovoru se pominje šest ATACMS projektila lansiranih na ciljeve u Brjanskoj oblasti, kao i Storm Shadow rakete korišćene protiv ciljeva u Kurskoj oblasti. Posebno je izdvojen napad na ruski komandni i kontrolni centar, za koji je navedeno da je pogođen i da je bilo ruskih žrtava, iako je ruska strana tvrdila da je objekat nastavio da funkcioniše.
Upravo tu nastaje najopasniji deo nove situacije. Moskva više ne mora da posmatra svaki takav događaj isključivo kroz okvir rata sa Ukrajinom, već može odgovornost da prenese na države koje obezbeđuju ključne elemente za izvođenje udara.
Riter smatra da je upravo napad Storm Shadow raketama bio jedan od faktora koji su doveli do odluke Moskve da odgovori. Njegova procena je da je Kijevu sada poslata jednostavna poruka: ako se takvi napadi ponove, ponoviće se i ruski odgovor.
Pitanje je dokle taj obrazac može da ide. Dok zapadna pomoć ostaje vezana za ukrajinsko izvođenje operacija, Moskva još može da održava sukob unutar postojećih geografskih granica. Međutim, neposrednije uključivanje zapadnih snaga moglo bi promeniti rusku računicu.
U tom kontekstu pominju se i potencijalni ciljevi u Evropi. Procena iz razgovora jeste da bi Rusija, ukoliko zaključi da zapadne države više ne samo da pomažu Ukrajini nego same učestvuju u napadima, mogla da razmatra udare na vojne objekte NATO i drugih evropskih zemalja.
Rusija pritom raspolaže i drugim raketnim sistemima. Pomenut je RS-26 koji ima procenjeni domet približno 2.000–5.800 km, uz procenu da bi određena količina takvih projektila mogla već biti dostupna. Ova raketa može da nosi nuklearnu bojevu glavu.
To više nije pitanje da li nekoliko desetina zapadnih raketa može da promeni stanje na ukrajinskom frontu. Mnogo veći rizik leži u tome što njihova upotreba može promeniti način na koji Moskva definiše protivnika.
Ako se ta granica pomeri sa Ukrajine na države koje obezbeđuju podatke, planiranje i tehničku podršku, tada svaki sledeći raketni napad nosi mogućnost odgovora na mnogo širem prostoru.
Upravo zbog toga ograničeni vojni efekat pojedinačnih projektila može proizvesti političke i strateške posledice daleko veće od štete koju naprave na samom cilju.
Za sada jos Rusi gledaju formalno pravnu stranu jer steta koju su za sada uradili nije neotrpiva. Ali ako procene da stete koje urade projektilu vise ne mogu tolerisati, nece vise gledati na formalno pravnu steanu i razna tumacenja. Da li ce Britanci mol8m te pravno priznati da su sudionici ako samo daju kpordinate u realnom vremenu. Rusi ce poslati Oresnik na Britaniju pa nek si to Britanci onda tumace sa pravnog stajalista kako hoce. I Amerikanci i zapad. Bit ce ih mnogo u svetu koji ce to razumeti kao rusku samoodbranu a ne napad bez razloga.