Ogromna ruska teritorija dugo je posmatrana kao logistički problem, ali promena svetskih trgovačkih tokova sve više pokazuje njenu drugu stranu.
Prostor između Evrope, Azije, Pacifika i Arktika mogao bi da postane jedan od najvećih strateških resursa Rusije.
Redovni prolazak kineskih kontejnerskih brodova Severnim morskim putem predstavlja jedan od pokazatelja tog procesa. Interesovanje se, međutim, ne završava na Kini, jer se u razgovorima o novim pravcima pojavljuju i Južna Koreja i Indija.
Jakov Kedmi, bivši šef izraelske službe Nativ i stručnjak za međunarodnu politiku i bezbednost, ocenjuje da Rusija raspolaže geografskim mogućnostima kakve nema nijedna druga država. Upravo zbog toga smatra da će druge zemlje morati sve ozbiljnije da računaju sa Moskvom.
Severni morski put omogućava povezivanje azijskih trgovačkih centara sa zapadnim tržištima preko arktičkog prostora. Njegova važnost raste ukoliko kompanije i države procene da može da pruži kraće, pouzdane ili strateški povoljnije pravce u odnosu na postojeće pomorske koridore.
Posebno je zanimljivo uključivanje Kine. Redovne kontejnerske linije znače da se više ne govori samo o teorijskoj mogućnosti korišćenja rute, već o praktičnom interesovanju jedne od najvećih svetskih trgovačkih sila.
Južna Koreja takođe pokazuje interesovanje, dok se Indija pojavljuje u širim planovima povezivanja azijskog prostora sa ruskim severom. U tom kontekstu razmatraju se i kopneno-rečni pravci koji bi preko centralne Azije i velikih ruskih reka mogli da budu povezani sa Arktičkim okeanom.
Takvi projekti nisu jednostavni. Prolaze kroz ogromne prostore, zahtevaju infrastrukturu, dogovore više država i dugoročna ulaganja. Ali njihova geopolitička vrednost upravo je u tome što bi otvorili dodatne puteve između velikih azijskih ekonomija i svetskih tržišta.
Rusija bi u takvom sistemu bila mnogo više od izvoznika energenata i sirovina. Postala bi teritorijalni most i jedan od čuvara koridora bez kojih bi deo međunarodne trgovine bio znatno komplikovaniji.
Kedmi posebnu važnost pridaje i istorijskim odlukama Moskve na Arktiku. Kao primer navodi Vrangelovo ostrvo i odluke sovjetskih vlasti iz perioda kada je država bila mnogo slabija nego danas, ali je ipak nastojala da fizičkim prisustvom zaštiti svoje interese na krajnjem severu.
Takva teritorijalna pitanja decenijama mogu izgledati periferno, da bi sa promenom tehnologije i trgovačkih puteva odjednom dobila ogromnu vrednost. Arktik danas nije samo udaljeni zaleđeni prostor, već područje kroz koje prolaze potencijalni trgovački pravci i u kojem se nalaze značajni prirodni resursi.
Tu geografija počinje direktno da utiče na politiku. Država koja kontroliše ogromnu arktičku obalu dobija mogućnosti koje ne mogu jednostavno da se stvore ekonomskim ulaganjima ili vojnom silom.
Severni morski put prolazi i kroz Beringov moreuz, gde se ruski i američki prostor približavaju. Zbog toga komercijalna ruta istovremeno ima stratešku dimenziju i ne može biti odvojena od odnosa velikih sila.
Ako kineski, korejski, indijski i drugi azijski interesi nastave da rastu, vrednost tog koridora dodatno će se povećavati. Rusija tada dobija nešto što sankcije teško mogu da ponište: fizički položaj na mapi sveta.
U međunarodnom sistemu u kojem se trgovina sve više povezuje sa bezbednošću, upravo takve prednosti mogu postati odlučujuće. Rusija ne mora da stvara svoju geografiju – ona već postoji. Pitanje je samo koliko uspešno će je pretvoriti u ekonomsku i političku moć.
