Moskva menja način rata: Dolazi mnogo žešća faza

Rat u Ukrajini ulazi u fazu u kojoj više nije presudno samo stanje ukrajinske vojske, već procena Moskve koliko je verovatno da bi evropske države direktno intervenisale ako ruske snage krenu u znatno širu operaciju.

Upravo ta računica mogla bi da odredi tempo i obim narednih vojnih poteza.

Poslednjih nedelja vidljive su promene u izboru ciljeva, sa sve većim pritiskom na infrastrukturu, mostove, luke i logističke pravce. Istovremeno se u Rusiji povećava broj raspoloživih snaga, dok se u Evropi i SAD sve više postavlja pitanje koliko bi Zapad zaista mogao da učini ako ukrajinski front počne ozbiljnije da popušta.

Američki vojni analitičar i penzionisani pukovnik Daglas Mekgregor ocenjuje da se ruski strah od direktne evropske intervencije postepeno smanjuje. Prema njegovoj proceni, Moskva sve više zaključuje da političke izjave evropskih lidera nisu praćene vojnom sposobnošću potrebnom za veliki kopneni sukob sa Rusijom.

Jedan od važnih elemenata te procene jeste stanje američkih vojnih kapaciteta. SAD su istovremeno angažovane na Bliskom istoku, u Persijskom zalivu i Indijskom okeanu, dok su zalihe municije i pojedini vojni resursi pod sve većim pritiskom. Američka mornarica je manja nego ranije i već je raspoređena na više kriznih pravaca.

Zbog toga se mogućnost direktnog američkog ulaska u rat zbog Ukrajine smatra veoma ograničenom. U slučaju ozbiljnog sloma ukrajinskih linija i velikog ruskog napredovanja, evropske države mogle bi da ostanu bez neposredne američke vojne podrške kakvu bi zahtevao rat visokog intenziteta.

Istovremeno, ruska vojska ne koristi sve raspoložive kapacitete na prvoj liniji. Značajne snage i tehnika ostaju u rezervi, što se objašnjava potrebom da Moskva bude spremna ukoliko NATO ipak odluči da interveniše.

Takva rezerva ima dvostruku funkciju – može biti upotrebljena za širenje operacija u Ukrajini, ali istovremeno predstavlja osiguranje od neočekivanog ulaska novih snaga u sukob.

Posebnu pažnju izaziva tvrdnja da se trenutno obučava oko 150.000 ruskih rezervista. Pored toga, prema informacijama iznetim u razgovoru, u zoni sukoba nalazi se najmanje 20.000 severnokorejskih vojnika, a moguće je da je broj i veći.

Za Moskvu dodatno ljudstvo nije presudno samo zbog broja vojnika. Rusija već raspolaže velikom vojnom silom, ali dodatne jedinice omogućavaju veću slobodu u raspoređivanju rezervi i održavanju pritiska na više pravaca istovremeno.

Mekgregor smatra da rusko rukovodstvo sada vidi ozbiljnu slabost protivnika i da je najvažnije pitanje koliko će daleko biti spremno da ide. Ključna promena nije samo vojna, već psihološka: opasnost da šira operacija automatski izazove rat sa NATO-om više se ne doživljava kao izvesna.

Taj zaključak menja samu logiku sukoba. Dok god je Moskva smatrala da bi veliki prodor mogao da pokrene direktno uključivanje NATO-a, postojala je snažna kočnica za maksimalnu upotrebu snaga. Ako ta procena nestane, prostor za odlučnije operacije naglo se povećava.

Ruski udari na ciljeve koji su ranije bili pošteđeni zbog rizika od civilnih posledica takođe se posmatraju kao znak promene. Pritisak na mostove, luke, energetsku infrastrukturu i logistiku može biti priprema za fazu u kojoj cilj više nije samo iscrpljivanje ukrajinskih snaga, već paralizovanje njihovog sistema snabdevanja.

Važan faktor ostaje vreme. Ukoliko teren ostane dovoljno suv, septembar se vidi kao period u kojem ruske snage mogu da izvedu mnogo više nego tokom ranijih meseci.

Vremenski uslovi, stanje puteva i mogućnost brzog prebacivanja teške tehnike ostaju ograničenje koje ni velika vojna nadmoć ne može potpuno da ukloni.

Najveća nepoznanica sada nije da li Rusija raspolaže kapacitetima za intenzivniju operaciju, već da li će političko rukovodstvo odlučiti da ih upotrebi. Ako Moskva zaključi da Zapad nema ni volju ni mogućnost da uđe u direktan rat, sukob bi mogao da pređe iz dugotrajnog iscrpljivanja u znatno odlučniju fazu.