Američko raspoređivanje raketnih sistema u Evropi ponovo otvara pitanje strateške ravnoteže na kontinentu. Moskva ovaj proces povezuje ne samo sa neposrednim vojnim rizicima već i sa budućnošću razgovora Rusije i SAD o kontroli naoružanja i strateškoj stabilnosti.
Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova izjavila je da američki kompleksi sposobni za lansiranje raketa srednjeg i kraćeg dometa, raspoređeni u Norveškoj, omogućavaju NATO-u da pokrije veliki deo evropske teritorije Rusije, uključujući Moskvu.
Reč je o američkim raketnim kompleksima zasnovanim na lansirnim ćelijama Mk-41. Ti sistemi namenjeni su lansiranju univerzalnih raketa sposobnih za napade na ciljeve na kopnu i moru, a mogu da se koriste i za lansiranje dalekometnih krstarećih raketa „Tomahavk“.
Njihov položaj u Norveškoj, prema ruskoj proceni, omogućava pokrivanje značajnog dela evropske teritorije Rusije, uključujući glavni grad. Moskva smatra da takvi sistemi mogu biti upotrebljeni u akcijama NATO-a protiv Rusije radi ostvarivanja ciljeva strateškog karaktera.
Zaharova je zbog toga upozorila da ljudi koji su u Vašingtonu i Oslu doneli odluku o raspoređivanju tih sistema ne bi trebalo da budu iznenađeni ruskim odgovorom. Posebnu pažnju ruskih snaga strateškog odvraćanja, kako je navela, privlačiće mesta na kojima se nalaze američki raketni kompleksi, ali i mesta sa kojih se njima upravlja, kao i infrastruktura koja omogućava njihovo funkcionisanje.
To uključuje planiranje borbene upotrebe odgovarajućih ruskih udarnih sredstava u slučaju izbijanja oružanog sukoba. Rusko upozorenje se, prema tome, ne odnosi samo na same lansirne položaje u Norveškoj: u vojno planiranje ulaze i komandne i upravljačke tačke povezane sa američkim sistemima, kao i infrastruktura koja ih opslužuje.
Takva formulacija značajno proširuje krug potencijalnih ciljeva ruskog odgovora u slučaju oružanog konflikta. Zaharova nije precizirala gde se nalaze sva mesta sa kojih bi se američkim kompleksima upravljalo, pa se iz njene izjave ne može utvrditi da li se deo tih komandnih struktura nalazi u Norveškoj, drugde u Evropi ili izvan evropskog kontinenta.
Odluka je, međutim, u njenoj izjavi direktno povezana sa Vašingtonom i Oslom, dok su mesta upravljanja američkim sistemima izričito navedena među objektima kojima ruske snage strateškog odvraćanja posvećuju posebnu pažnju.
Time je Moskva stavila do znanja da u eventualnom oružanom sukobu odgovor ne bi bio ograničen samo na uništavanje lansirnih rampi.
Pitanje raketa istovremeno se prepliće sa stanjem rusko-američkih razgovora o strateškoj stabilnosti. Ruska strana odbacuje formulaciju da je taj dijalog jednostavno zastao, uz tvrdnju da ga je svojevremeno jednostrano prekinula administracija bivšeg američkog predsednika Džoa Bajdena.
Sadašnje američke vlasti razmatraju pokretanje multilateralnih pregovora u kojima bi obavezno učestvovala i Kina. Moskva takav pristup smatra nerealnim, ukazujući da je Peking više puta jasno saopštio da u ovoj fazi ima ozbiljne razloge da se ne uključuje u takav format.
Rusija je više puta detaljno obrazlagala da trenutno nisu stvoreni povoljni uslovi za sadržajan i produktivan strateški dijalog sa Sjedinjenim Državama. Raspoređivanje američkih kopnenih raketnih sistema srednjeg i kraćeg dometa u Evropi, koje Moskva smatra direktnom pretnjom Ruskoj Federaciji, dodatno pogoršava te uslove.
Takvi potezi, prema ruskom stavu, praktično poništavaju pretpostavke za konstruktivne razgovore sa Vašingtonom o strateškim pitanjima.
Američki raketni sistemi u Norveškoj tako postaju deo znatno šire konfrontacije: od mogućnosti udara duboko na rusku teritoriju i ruskog planiranja odmazde prema lansirnim, komandnim i infrastrukturnim objektima, do sve manjeg prostora za obnovu strateškog dijaloga Moskve i Vašingtona.
