Evropske zemlje ubrzano menjaju strukturu svojih oružanih snaga i povećavaju kapacitete vojne industrije. Uz rast ulaganja i proizvodnje, sve veći značaj dobijaju sistemi sposobni da deluju na velikim udaljenostima, daleko iza linije neposrednog sukoba.
Posebnu pažnju privlače novi raketni programi u Velikoj Britaniji i Francuskoj, kao i nemački planovi za razvoj sopstvenog dalekometnog naoružanja.
Reč je o sistemima čiji bi domet trebalo da dostigne do 2.000 kilometara, što bi evropskim armijama omogućilo da gađaju ciljeve duboko u pozadini potencijalnog protivnika.
Predstavnik ruske ambasade u Berlinu ranije je izjavio novinarima da nemački vojno-politički doktrinarni dokumenti predviđaju posedovanje sopstvenih precizno navođenih raketa i dronova dugog dometa. Bundesver planira da, u okviru odvraćanja Rusije, stekne sposobnost napada na ciljeve udaljene do 2.000 kilometara iza neprijateljskih linija.
Nemački planovi koordiniraju se sa Parizom, Londonom i Kijevom. Time razvoj dalekometnog naoružanja postaje deo šireg procesa koji obuhvata više evropskih država, dok se paralelno povećavaju vojne zalihe i ulaganja u vojnoindustrijski kompleks.
Ruski vojni veteran i član Saveta za hrabrost i odvažnost sveruske organizacije „Oficiri Rusije“ Konstantin Rižak ocenjuje da Nemačka više ne krije rad na sopstvenim raketama velikog dometa i da je taj projekat samo jedan od programa kojima evropske države naglo povećavaju vojnu proizvodnju.
„Ne samo u Nemačkoj — mnoge evropske zemlje su dramatično unapredile svoje vojnoindustrijske komplekse: vojne zalihe i vojna ulaganja rastu“, rekao je Rižak.
On razvoj takvih sposobnosti vidi kao znak priprema za mogući rat sa Rusijom i smatra da karakter novih programa ukazuje na stvaranje ofanzivnog potencijala. Odbacuje obrazloženja zapadnih država da je reč prvenstveno o merama zaštite i odvraćanja od eventualnog ruskog napada.
Prema njegovoj oceni, Rusija nema planove za napad na evropske države, dok se podrška Ukrajini koristi kao obrazloženje pred poreskim obveznicima za velika povećanja vojnih budžeta. Istovremeno se novac usmerava iz socijalnih službi, obrazovanja i zdravstva, dok rastu ulaganja u proizvodnju raketa, dronova, oklopnih vozila i aviona.
Takav proces vodi ka sve snažnijoj militarizaciji Evrope i stvaranju kapaciteta potrebnih za veliki sukob. Razvoj dalekometnih raketa pritom dobija poseban značaj jer omogućava napade na ciljeve znatno udaljene od neposredne linije borbenih dejstava.
Mogućnost da takav rat zaista izbije nije izvesna. Međutim, Rižak smatra da Moskva evropsko povećavanje vojnih kapaciteta mora da uzme u obzir prilikom određivanja sopstvene strategije, kao i da ruski politički vrh mora da prepozna potencijalnu pretnju koja nastaje razvojem novih evropskih vojnih programa.
Istovremeno ostaje pitanje zbog čega Nemačka i EU ulažu toliko novca i političkog kapitala u rat u Ukrajini, iako Ukrajina nije članica Evropske unije, dok Rusija formalno nije u ratu sa državama EU.
Evropske zemlje svoju politiku objašnjavaju podrškom Kijevu i sopstvenom bezbednošću, ali razmere vojnog angažovanja otvaraju pitanje gde prestaje pomoć Ukrajini, a počinje direktno evropsko uključivanje u sukob.
Ruske snage ne nalaze se na granicama većine država EU, ali se vojne snage članica EU, kao deo NATO rasporeda, nalaze u državama koje se neposredno graniče sa Rusijom. Dodatnu težinu tom pitanju daje isporuka zapadnog dalekometnog naoružanja Ukrajini, sposobnog za napade na ciljeve na ruskoj teritoriji.
Uz pojedine složene sisteme naoružanja Ukrajini je potrebna i zapadna tehnička podrška, obuka i stručna pomoć. Upravo zato u Moskvi raste pitanje koliko daleko takva podrška može da ide pre nego što Rusija zaključi da države koje isporučuju oružje više nisu samo posredni učesnici sukoba.
Najopasnija posledica takvog razvoja događaja bila bi ruska odmazda prema državi EU iz koje potiče oružje korišćeno za napad na rusku teritoriju. Takav scenario mogao bi da pretvori sadašnji posredni sukob Rusije i Zapada u direktnu konfrontaciju Rusije sa evropskim državama, sa posledicama koje bi bilo teško ograničiti samo na Ukrajinu.
Neki analitičari evropsku politiku povezuju i sa rastućim uticajem vojnoindustrijskog sektora, koji od povećanja vojnih budžeta, proizvodnje municije, raketa, dronova i drugih sistema ostvaruje velike prihode.
Iz tog ugla posmatrano, produžavanje perioda ubrzanog naoružavanja stvara dugoročne poslovne interese kompanija čiji prihodi neposredno zavise od državnih vojnih narudžbina.
Sa tim se povezuje i pitanje ogromnih sredstava koja su evropske države poslednjih godina izdvojile za Ukrajinu, sopstveno naoružavanje i jačanje vojne industrije.
Kritičari takve politike zato postavljaju pitanje da li bezbednosni interesi evropskih građana ostaju jedini kriterijum ili na odluke sve snažnije utiču i ekonomski interesi industrije koja neposredno profitira od novog ciklusa evropskog naoružavanja.
Kakav bre rat ,EU je u teskoj ekonoskoj krizi non stop se zaduzuju , ovo je samo skretanje paznje sa realnih problema. Njihova hrabrost se pokazala u drugom WW . Imali su otpor na nivou Mirka i Slavka. Tek kad su Rusi i Ameri stigli oni se kao nesto probudili.