Evropski bezbednosni sistem nalazi se pred problemom koji se ne može rešiti samo povećanjem vojnih budžeta.
Ako se američki strateški prioriteti pomere prema Aziji i zapadnoj hemisferi, evropske države moraće da odgovore na pitanje koje su decenijama mogle da odlažu: Mogu li same da održavaju političku i vojnu konstrukciju NATO-a. Rat u Ukrajini taj problem je učinio hitnijim.
Glen Dizen u razgovoru polazi od mogućnosti da se čitav posleratni evropski model, zasnovan na NATO-u i Evropskoj uniji kao dva ključna stuba zapadnog poretka na kontinentu, nalazi pred iscrpljivanjem.
Pukovnik Lorens Vilkerson ide još dalje. Njegova procena glasi da je NATO praktično završena priča — formalno može da opstane još neko vreme, ali su procesi koji ga potkopavaju već krenuli. Jedan od glavnih problema jeste Amerika.
Evropske članice decenijama su mogle da izdvajaju manje za odbranu upravo zato što je ključne strateške kapacitete obezbeđivao Vašington.
Američka nuklearna zaštita, obaveštajni sistem, logistika, satelitski kapaciteti, komandovanje i veliki deo konvencionalne vojne sile činili su osnovu saveza. Bez tih elemenata „evropski NATO“ bio bi sasvim drugačija organizacija. Problem nije samo vojni.
Za izgradnju sistema koji bi mogao da zameni SAD potrebna su ogromna sredstva u trenutku kada evropske države već imaju visoke socijalne troškove, probleme sa konkurentnošću, energetsku transformaciju i usporavanje industrije.
Svako povećanje vojne potrošnje zato ima direktnu političku cenu. Postoji još jedan problem koji je mnogo manje vidljiv. Američko prisustvo nije samo štitilo Evropu spolja, već je pomagalo da se evropske sile drže unutar zajedničkog političkog sistema.
Bez Vašingtona razlike između Francuske, Nemačke, Poljske, baltičkih država, Italije, Mađarske i drugih članica postale bi znatno izraženije. Njihovi pogledi na Rusiju, Kinu, energetiku, budžetsku politiku, industriju i vojnu strategiju nisu isti.
Dok traje rat u Ukrajini, zajednički odnos prema Moskvi prikriva deo tih razlika. Posle rata, one bi mogle izbiti mnogo otvorenije. Dizen upravo zbog toga ocenjuje da je negativan odnos prema Rusiji trenutno jedan od retkih elemenata koji još snažno povezuje evropske elite.
Vilkerson prihvata taj argument i smatra da se evropske institucije drže za nešto što je već izgubilo životnu snagu. Za njega su i NATO i EU suočeni sa egzistencijalnim problemom.
To ne znači da će se NATO jednog jutra formalno raspustiti. Mnogo je realniji sporiji proces. Savez može nastaviti da održava samite, komandne strukture, vojne vežbe i administraciju, ali da istovremeno njegova unutrašnja sposobnost za zajedničko delovanje postaje sve slabija.
Takva organizacija mogla bi da postoji na papiru mnogo duže nego što će zadržati nekadašnji geopolitički značaj. Isto pitanje odnosi se i na Evropsku uniju. EU nije vojni savez, ali je njena politička kohezija decenijama počivala na širem transatlantskom sistemu.
Ako se taj okvir oslabi, stare razlike između evropskih država ponovo mogu postati dominantne. Posebno će biti teško uskladiti države koje žele dugoročnu konfrontaciju sa Rusijom sa onima koje će želeti ponovno otvaranje trgovinskih, energetskih ili diplomatskih odnosa.
Vilkerson smatra da će nova evropska rukovodstva morati da izaberu između prilagođavanja novoj raspodeli moći i nastavka politike konfrontacije. U prvom slučaju Evropa bi tražila novi odnos sa Rusijom, Kinom i drugim centrima moći.
U drugom bi pokušala da sačuva sistem koji je nastao u potpuno drugačijim međunarodnim okolnostima. Najveći problem za evropske elite jeste što vreme za izbor možda nije neograničeno. Ako se američko povlačenje ubrza, odluke koje su do sada mogle da se odlažu postaće neizbežne.
Tada se neće odlučivati samo o tome koliko će članice NATO-a izdvajati za odbranu. Odlučivaće se o tome da li evropski poredak koji postoji više od tri decenije uopšte može da preživi svet koji se brzo menja.
