Veliki plan za Ukrajinu pred slomom: Rusija ruši temelje buduće vojne sile

Jedna od najvažnijih zapadnih ideja za budućnost Ukrajine zasniva se na pretpostavci da zemlja ne mora potpuno vojno da porazi Rusiju da bi iz rata izašla kao strateški uspešan protivnik Moskve. Dovoljno bi bilo da postane toliko naoružana i militarizovana da novi veliki ruski napad postane preskup ili neizvodljiv.

Takva Ukrajina trebalo bi da predstavlja svojevrsno „čelično bodljikavo prase“ – državu sposobnu da vojnom snagom nadoknadi ogromnu razliku u veličini, stanovništvu i resursima u odnosu na Rusiju.

Džordž Bibi smatra da upravo sadašnja ruska strategija sistematski uništava pretpostavke na kojima počiva taj koncept. Problem nije samo stanje ukrajinske vojske već ekonomska, infrastrukturna i demografska baza bez koje velika trajno mobilisana vojna sila ne može da postoji.

U najambicioznijoj verziji tog plana, Ukrajina bi posle rata mogla da dobije ulogu sličnu ulozi Izraela na Bliskom istoku: bila bi snažno militarizovana država koja vojno raspolaže sposobnostima većim nego što bi se očekivalo na osnovu njene veličine.

Istovremeno bi predstavljala prvu liniju evropskog obuzdavanja Rusije. Čak i bez članstva u NATO-u, velika ukrajinska vojska, moderna protivvazdušna odbrana, domaća vojna industrija i stalna zapadna podrška trebalo bi da Moskvi onemoguće odlučujuću pobedu.

Međutim, takav model zahteva funkcionalnu državu sa dovoljno stanovništva, industrije, energije, poreskih prihoda, transporta i sposobnosti da finansira ogromne vojne potrebe.

Upravo te osnove sada su pod sve većim pritiskom.

Ruski udari ne pogađaju samo neposredne vojne ciljeve. Energetika, industrija, luke, železnica, logistika i drugi delovi infrastrukture postaju deo šire kampanje koja postepeno smanjuje sposobnost zemlje da samostalno održava ekonomiju.

Ako država ne može da proizvede dovoljno električne energije, pouzdano transportuje robu, izvozi proizvode i finansira sopstveni budžet, mnogo je teže očekivati da istovremeno održava ogromnu i tehnološki zahtevnu vojsku.

Još veći problem nastaje ako se takvo stanje nastavi posle završetka intenzivnih kopnenih borbi.

Ukrajina bi tada mogla da ostane trajno zavisna od evropskih finansijskih transfera samo da bi pokrivala osnovne budžetske potrebe. U tom slučaju evropski novac ne bi finansirao samo obnovu već dugoročno funkcionisanje države.

To je potpuno drugačiji ishod od zamišljene snažne istočnoevropske vojne sile.

Bibi upozorava da bi krajnji rezultat mogao da bude država koja je izgubila značajan deo teritorije, čija je infrastruktura teško oštećena i koja nema dovoljno sopstvenih resursa za obnovu.

Takva zemlja teško može istovremeno da bude ekonomski slaba, demografski iscrpljena i vojno izuzetno snažna.

Problem bi se tada preneo i na Evropu. Umesto stabilnog vojnog bedema prema Rusiji, evropske države mogle bi godinama da finansiraju zemlju suočenu sa ekonomskim teškoćama, migracijama, političkim pritiscima i bezbednosnim problemima.

Zbog toga se pitanje ishoda rata više ne može svesti samo na teritoriju.

Čak i ako Ukrajina sačuva veliki deo zemlje, presudno će biti u kakvom stanju ostaju njeno stanovništvo, energetika, industrija, transportni sistem i državne finansije.

Ako te osnove budu ozbiljno oslabljene, plan „čelično bodljikavo prase“ mogao bi da ostane strategija za državu koja posle rata više neće imati materijalne uslove da je sprovede.