Ruska politika prema Zapadu postaje sve tvrđa, a iza promene retorike nalazi se procena Moskve da se odnos raspoloživih resursa i mogućnosti promenio u njenu korist.
Takvu sliku aktuelnog sukoba izneo je Rostislav Iščenko u razgovoru sa Sergejem Mardanom, ocenjujući da zaoštravanje izjava ruskih zvaničnika nije slučajno niti ograničeno na jedan govor predsednika Vladimira Putina.
Promena je, prema njegovoj proceni, vidljiva približno od kraja 2025. i početka 2026. godine. Nastupi vodećih ruskih političara postaju sve oštriji, ali njihova svrha, kako smatra, još nije objavljivanje odluke o neposrednom ratu. Dok političari javno upozoravaju i pokušavaju da ubede drugu stranu, prostor za političko rešenje još postoji.
Suštinska promena odnosi se na granice do kojih je Moskva spremna da ide u odgovoru na poteze Zapada. Ranije je Rusija, prema toj proceni, morala da računa da bi svaki tvrđi korak mogao da izazove još snažniju reakciju protivnika.
Zbog toga je pitanje bilo koliko daleko može da podigne nivo konfrontacije pre nego što joj kao poslednji argument ostane nuklearno oružje.
Sada je, smatra Iščenko, položaj drugačiji. On tvrdi da je povećanje ruskih resursa i mogućnosti omogućilo Moskvi da postepeno povećava pritisak konvencionalnim sredstvima, dok se pitanje krajnje eskalacije sve više prebacuje na drugu stranu.
Iz takvog odnosa snaga izvodi i objašnjenje sve tvrđe ruske retorike. Što Moskva procenjuje da raspolaže većim mogućnostima, to ima manje razloga da unapred ograničava svoje poteze zbog straha od odgovora.
Posebno važna promena, prema toj logici, dogodila se u odnosima sa Zapadom tokom poslednjih meseci. Rusija je, kako je rečeno u razgovoru, približno dva meseca u režimu eskalacije koji više nije usmeren samo prema Ukrajini već neposredno prema Zapadu.
Takva eskalacija ne znači da je cilj automatsko pokretanje šireg rata. Logika je drugačija: ako protivnik nanese štetu, traži se odgovor koji će njemu naneti veću štetu, posle čega se posmatra njegov sledeći potez. Tako nastaje lestvica pritiska u kojoj svaka strana pokušava da pokaže da može da podigne cenu nastavka sukoba.
Moskva pritom, prema iznetoj proceni, ne planira istovremenu konfrontaciju sa svim protivnicima. Ruska strategija predstavljena je kao postupno rešavanje problema, uz pokušaj da se pre svakog narednog zaoštravanja ostavi mogućnost sporazuma.
Upravo u tome se vidi razlika u odnosu na model koji je pripisan Sjedinjenim Državama. Vašington je, po toj oceni, dugo polazio od pretpostavke da raspolaže dovoljnom snagom da istovremeno vrši pritisak na veliki broj država. Rusija bi trebalo da izbegne takvu grešku i da smanjuje broj protivnika, umesto da ih okuplja protiv sebe.
Zbog toga tvrđa retorika Moskve nije predstavljena kao privremena pojava. Ako se sadašnji odnos mogućnosti nastavi, očekivanje je da će je pratiti sve konkretniji potezi na međunarodnoj sceni, dok će mogućnost dogovora ostati otvorena sve dok druga strana bude spremna da pregovara.
