Pritisak na Iran ušao je u fazu u kojoj odluka više nije samo ekonomska. U Teheranu se, sudeći prema izjavama i informacijama razmatranim u razgovoru objavljenom na Jutjubu sa bivšim analitičarem CIA Larijem Džonsonom, vodi ozbiljna rasprava o tome da li odgovor na američku blokadu treba tražiti kroz novi sporazum ili kroz mnogo tvrđu konfrontaciju koja bi mogla ponovo prerasti u otvoreni rat.
Najveća nepoznanica nije da li sankcije stvaraju probleme iranskoj ekonomiji, već koliko je politički vrh spreman da ih trpi pre nego što proceni da je vojni odgovor manje opasan od nastavka ekonomskog iscrpljivanja.
U razgovoru su izneti navodi da su iranski predstavnici prethodnih dana upozoravali Vašington da nastavak blokade može dovesti do vojne akcije u roku od nekoliko nedelja. Pominjane su i poruke iz Iranske revolucionarne garde da SAD treba da osete cenu svojih poteza kako bi bile odvraćene od eventualne buduće agresije na Iran.
Još ozbiljniju dimenziju dobila je tvrdnja pripisana jednom iranskom poslaniku da se razmatraju udari na naftne terminale u zemljama Persijskog zaliva. Kao potencijalne mete u razgovoru su pomenuti pravci kojima se nafta transportuje mimo Ormuskog moreuza, uključujući infrastrukturu prema Fudžairi i saudijski naftovod Istok–Zapad.
Logika takvog poteza, kako je predstavljena, bila bi da se ograniči mogućnost zaobilaženja Ormuza i izazove snažan rast svetskih cena energije. Pomenuta je i tvrdnja neimenovanog visokog iranskog zvaničnika da bi ekonomski pritisak mogao biti usmeren i na političko slabljenje Donalda Trampa pred novembarske izbore u SAD.
Te tvrdnje nisu u razgovoru predstavljene kao potvrđena odluka iranskog državnog vrha, već kao informacije i scenariji koji cirkulišu dok traje unutrašnja rasprava.
Istovremeno, iz Teherana stižu poruke koje idu u potpuno suprotnom smeru.
Predsednik iranskog parlamenta Mohamed Bager Galibaf upozorio je da ni velika vojna moć nije dovoljna ukoliko stanovništvo ostane bez ekonomskog razvoja, proizvodnje i normalnog finansijskog života. Njegova poruka bila je da ljudi sa iskustvom rata najbolje razumeju vrednost mira.
Iranski predsednik Masud Pezeškijan zauzeo je sličnu poziciju, ocenjujući da bi bilo bolje završiti rat dok Iran smatra da se nalazi u poziciji snage i dostojanstva.
Te izjave otvorile su pitanje postoji li u iranskom političkom vrhu razlika ne oko krajnjeg cilja, već oko načina na koji treba odgovoriti Vašingtonu.
Jedna struja, prema tumačenju iz razgovora, ne želi nikakve ustupke i smatra da Iran treba da izdrži blokadu. Tvrđa varijanta tog pristupa podrazumevala bi dodatno povećavanje pritiska na SAD, pa čak i poteze koji bi Trampu mogli naneti političku štetu.
Drugi deo političkog vrha pokušavao bi da iskoristi trenutnu poziciju za dogovor. To ne bi značilo potpunu kapitulaciju pred američkim zahtevima, već pregovore i eventualne ograničene ustupke kako bi se izbegli produžena blokada i povratak direktnoj vojnoj konfrontaciji.
Problem je što u ovom trenutku nije jasno ni šta bi konkretan američki sporazum sadržao.
U kasnijem delu razgovora otvoreno je pitanje da li Vašington uopšte ima formalnu ponudu na stolu. Džonson je ocenio da SAD trenutno ne nude jasan sporazum i da su se udaljile od neposrednog pregovaračkog procesa. Istovremeno, sagovornici su se složili da komunikacija nije potpuno prekinuta.
Tokom sukoba postojali su različiti kanali preko posrednika. Pominjani su Oman, Katar i u pojedinim fazama Pakistan. Nekada su poruke razmenjivane indirektno, a u drugim trenucima razgovori su bili neposredniji. Ocena iz razgovora bila je da je deo javnog povlačenja sa pregovora sa obe strane mogao predstavljati političko pozicioniranje, dok je komunikacija u pozadini nastavljena.
Time se stvara paradoksalna situacija: javno se istovremeno govori o novim vojnim potezima i mogućnosti sporazuma.
Vašington pokušava da ekonomskim pritiskom natera Iran na promenu ponašanja, ali u Teheranu postoji strah da bi prihvatanje zahteva pod prinudom samo otvorilo prostor za nove američke ultimatume. Tvrđa struja zato insistira da svaka buduća američka akcija mora imati dovoljno visoku cenu da bi služila kao odvraćanje.
Sa druge strane, produžena blokada povećava pritisak na iransku privredu i stanovništvo. Upravo je to argument koji daje težinu zagovornicima dogovora: vojna pobeda ili sposobnost odvraćanja ne rešavaju problem ako ekonomija dugoročno ostane pod pritiskom.
Uprkos izuzetno oštroj retorici, konačna odluka nije predstavljena kao doneta.
Iran se zato nalazi između dve strategije koje nose potpuno različite rizike. Sporazum bi mogao smanjiti neposredni pritisak, ali bi zahtevao ustupke koje deo političkog vrha možda smatra neprihvatljivim.
Odbijanje dogovora ostavlja mogućnost daljeg ekonomskog iscrpljivanja, dok eventualni vojni odgovor otvara put ka novoj eskalaciji sa SAD i širenju sukoba na energetski najosetljiviji deo sveta.
Upravo zbog toga naredni potez Teherana neće određivati samo budućnost američko-iranskog sukoba. Ako prevagne najtvrđa opcija i na meti se zaista nađe energetska infrastruktura Persijskog zaliva, posledice bi veoma brzo mogle prestati da budu regionalne.
Ja sam za tvrdi idgovor Irana. Iran treba da uveca razmenu sa Rusijom preko Kaspijskog mora.