Politička stabilnost Ukrajine ne može se meriti samo time da li postoji parlamentarna opozicija sposobna da smeni vlast.
Mnogo važnije pitanje jeste koje političke, vojne i ideološke strukture imaju dovoljno snage da ograniče odluke državnog vrha i koliko bi mirna promena kursa uopšte bila moguća posle godina rata.
Upravo je na toj tački Jakov Kedmi izneo jednu od najtežih procena: Po njegovom mišljenju, unutrašnji odnos snaga u Ukrajini toliko je zaoštren da ozbiljna promena vlasti ne bi bila jednostavan izborni ili institucionalni proces.
Pitanje je otvoreno kroz poređenje sa Rusijom. Ako se tvrdi da je ruska vlast stabilna zato što nema dovoljno snažnu opoziciju, sličan argument mogao bi se primeniti i na Vladimira Zelenskog, pošto je najveći deo političkih snaga sposobnih za ozbiljan otpor njegovoj politici oslabljen ili potisnut.
Odgovor iz razgovora, bio je da ta dva slučaja nisu ista.
Kao ključni primer navedeni su Minski sporazumi. Prema iznetoj proceni, Zelenski nije mogao jednostavno da ih sprovede čak ni kada bi to politički želeo, jer bi se suočio sa otporom nacionalističkih struktura koje takav korak ne bi prihvatile.
Suština problema je u tome što formalna vlast i stvarna sposobnost donošenja najosetljivijih političkih odluka nisu nužno isto.
Ako deo organizovanih struktura može da spreči kompromis sa Rusijom ili promenu politike prema ratu, predsednik može imati jake ustavne nadležnosti i istovremeno veoma uzak prostor za odlučivanje.
U toj interpretaciji treba posmatrati i odnos vlasti prema istorijskim nacionalističkim figurama i simbolima. Njihovo isticanje ima dvostruku političku funkciju: održavanje ratne mobilizacije stanovništva i pokazivanje ko u političkom sistemu poseduje organizovanu snagu.
Kada nema velikih vojnih pobeda koje bi vlast mogla da predstavi stanovništvu, simbolička politika dobija dodatnu važnost. Nacionalne istorijske teme mogu da služe za održavanje borbenog duha stanovništva koje istovremeno trpi noćne napade, nestanke električne energije i druge posledice dugotrajnog rata.
Takav sistem, međutim, postavlja pitanje šta se događa kada dođe trenutak za pregovore.
Dogovor sa Rusijom teško može biti identičan programu sa kojim je Ukrajina vodila rat. Svaki kompromis zahteva napuštanje dela ranijih ciljeva, a upravo tada unutrašnje strukture koje zahtevaju nastavak sukoba mogu postati mnogo važnije od klasične opozicije.
To objašnjava zbog čega promena vlasti sama po sebi ne mora da znači i promenu politike. Novi predsednik mogao bi da se suoči sa istim ograničenjima sa kojima se suočava sadašnji.
Zato se pitanje ko dolazi posle Zelenskog ne može svesti na nekoliko poznatih političkih imena. Mnogo važnije je da li bi nova vlast mogla da donese odluke koje sadašnja ne može ili ne želi da donese.
Istovremeno se unutrašnji politički problem ukršta sa promenom odnosa snaga u ratu.
Kedmi je na direktno pitanje kako očekuje završetak rusko-ukrajinskog sukoba odgovorio da Rusija ima veće šanse da pobedi zato što je snažnija. Pobedu nije definisao kao nužno potpuno osvajanje Ukrajine, već kao završetak sukoba pod uslovima bližim ruskim nego ukrajinskim.
Takva prognoza zasniva se na poređenju vojnog i ekonomskog potencijala dve države. Rusija raspolaže znatno većom ekonomskom bazom, teritorijom, stanovništvom, industrijskim mogućnostima i prirodnim resursima, dok Ukrajina dugoročno zavisi od spoljnog finansiranja, naoružanja i municije.
Rat zato nije samo pitanje sposobnosti ukrajinske vojske da drži određenu liniju fronta. Presudno postaje koliko dugo Zapad može da nadoknađuje razliku u potencijalima.
Ukoliko ta pomoć počne da opada ili ne raste dovoljno brzo da nadoknadi gubitke, razlika u resursima postaje sve značajnija sa svakim narednim mesecom sukoba.
U isto vreme Rusija pokušava da svoje ekonomske prednosti pretvori u dugoročniju geopolitičku poziciju. Kao primer je u razgovoru naveden Severni morski put, kojim su, prema iznetim podacima, počeli redovni kontejnerski prevozi između Kine i Evrope uz vreme putovanja od približno 20 umesto 40 dana tradicionalnim pravcem. Ovaj primer upotrebljen je kao argument da ruska ekonomska perspektiva nije ograničena samo ratom i sankcijama.
To ne znači da ishod rata može biti unapred poznat. Vojni sukobi zavise od velikog broja promenljivih, a i sama prognoza u razgovoru formulisana je kao veća verovatnoća, a ne kao izvesnost.
Ali ako se odnos resursa nastavi menjati u korist Rusije, politički prostor Kijeva mogao bi postajati sve uži upravo u trenutku kada bude potrebno doneti najteže odluke.
Tada se vojni i politički problem spajaju.
Ako nastavak rata ne daje rezultat koji može da bude predstavljen kao pobeda, a kompromis izaziva otpor snaga koje odbacuju ustupke Rusiji, svaka vlast u Kijevu dolazi pred gotovo isti izbor: produžiti sukob uz sve veće troškove ili prihvatiti sporazum koji deo političkog sistema može smatrati neprihvatljivim.
Upravo zato budućnost Zelenskog nije jedino pitanje.
Mnogo je važnije šta bi se dogodilo sa čitavim sistemom vlasti ako vojni ishod počne jasno da se udaljava od ciljeva zbog kojih je rat nastavljen.
U tom scenariju promena jednog čoveka ne rešava problem. Naprotiv, tek tada bi mogla da počne prava borba oko toga ko će određivati politički kurs Ukrajine posle rata — i pod kojim uslovima će taj rat uopšte biti završen.
