Opasna granica je sve bliže: Evropa rizikuje sukob kakav svet nije video

Politika evropskih država prema Rusiji mogla bi da uđe u najopasniju fazu ukoliko se u političkim i vojnim krugovima učvrsti uverenje da je Moskvu moguće vojno poraziti bez rizika od mnogo šire eskalacije.

Američki profesor Dejvid Gibs upozorio je u razgovoru sa Glenom Dizenom da sadašnji pravac sukoba nosi mogućnost posledica koje su tokom većeg dela Hladnog rata nastojale da se izbegnu.

Dejvid Gibs je profesor istorije na Univerzitetu Arizona, gde je povezan i sa političkim naukama, a njegovo istraživanje obuhvata međunarodne odnose, istočnu Evropu, Avganistan i američku spoljnu politiku. Doktorirao je političke nauke na Masačusetskom institutu za tehnologiju 1989. godine.

Posebnu opasnost vidi u mogućnosti da evropske elite više ne koriste tvrdnje o vojnom porazu Rusije samo kao političku retoriku, već da su počele i same da veruju da je takav ishod ostvariv.

Kao primere ideja koje kruže u političkom prostoru naveo je mogućnost poraza Rusije, uklanjanja Vladimira Putina, njegovog izvođenja pred sud u Hagu i čak podele Rusije na više delova.

Profesor pritom ostavlja mogućnost da je njegova procena pogrešna, ali smatra da način na koji se takve poruke ponavljaju ukazuje na to da deo političkih struktura zaista veruje u njihovu ostvarivost. Upravo tu vidi problem: ukoliko donosioci odluka poveruju da mogu postići maksimalne ciljeve, biće mnogo manje spremni na povlačenje ili kompromis.

U razgovoru je posebno ukazano na napad na ruske baze strateških bombardera. Profesor je ocenio da su takvi potezi, za koje pretpostavlja da nisu mogli biti izvedeni bez određenog nivoa zapadne pomoći ili znanja, izuzetno rizični zato što se odnose na infrastrukturu povezanu sa ruskim strateškim nuklearnim snagama.

Po njegovom mišljenju, približavanje objektima koji imaju ulogu u nuklearnom odvraćanju prelazi granice koje su velike sile uglavnom nastojale da poštuju čak i u najnapetijim periodima Hladnog rata. Zato smatra da nastavak sadašnjeg kursa stvara značajan rizik da nuklearno oružje u nekom trenutku bude upotrebljeno.

Takva procena ne znači da profesor očekuje nuklearni rat kao neizbežan ishod. Naprotiv, u razgovoru izražava nadu da bi politička kriza izazvana razvojem događaja u Ukrajini mogla da zaustavi sadašnji kurs pre nego što se dođe do te tačke.

Jedan od mogućih mehanizama za promenu politike vidi u evropskoj javnosti. Njegova pretpostavka je da političke i vojne elite neće lako odustati od ciljeva koje su godinama javno zastupale, pa bi stvarni pritisak za promenu mogao doći tek kada birači počnu otvoreno da odbacuju nastavak takve strategije.

To bi moglo postati naročito važno ako se pokaže da vojni rezultat u Ukrajini nije onakav kakav su evropske vlade predstavljale svojim građanima. U tom slučaju pitanje više ne bi bilo samo koliko dugo može trajati pomoć Kijevu, već i da li će javnost prihvatiti dalje podizanje vojnog rizika posle neuspeha prethodne politike.

Profesor smatra da bi političke posledice u Evropi mogle biti veoma ozbiljne jer su vladajuće strukture u više država već izložene velikom nezadovoljstvu. Ako nestane uverenje da sadašnja strategija može doneti pobedu, očekuje moguć dramatičan pad poverenja u čitav politički establišment i duži period političke nestabilnosti.

U takvom scenariju upravo politički potres koji bi na prvi pogled predstavljao ozbiljnu evropsku krizu mogao bi istovremeno zaustaviti dalju vojnu eskalaciju.

Profesor zato vidi dva moguća pravca: nastavak politike koja povećava rizik direktnog sudara sa nuklearnom silom ili pritisak javnosti dovoljno snažan da evropske države promene kurs pre nego što granica eskalacije bude pređena.