Američki ekonomista Džefri Saks ocenio je u video-izlaganju da se ekonomski i tehnološki odnos Kine i Sjedinjenih Država promenio mnogo više nego što američka politika priznaje.
Posebnu opasnost vidi u raskoraku između stvarne raspodele moći u svetu i uverenja američkog političkog vrha da Vašington i dalje može da određuje uslove drugim velikim silama.
Jedan od pokazatelja tog preokreta za Saksa je veličina kineske ekonomije. Prema podacima MMF-a izraženim kroz paritet kupovne moći, Kina je oko 2018. prestigla SAD i sada je, prema njegovoj proceni, približno 30 odsto veća od američke ekonomije.
Saks je istovremeno napravio jasnu razliku između dva načina merenja. Kada se bruto domaći proizvod računa prema tržišnom kursu dolara, kineska ekonomija iznosi približno dve trećine američke. Kada se primeni paritet kupovne moći, odnos se menja u korist Kine. Saks smatra da je upravo ovaj drugi kriterijum prikladniji za poređenje realnih proizvodnih kapaciteta velikih ekonomija.
Još snažniju promenu vidi u industriji. Prema njegovoj proceni, Kina je dostigla ili prestigla SAD u gotovo svim velikim industrijskim oblastima. On ne tvrdi da je kineska prednost apsolutna u svakoj tehnologiji, ali odbacuje predstavu da Amerika i dalje generalno tehnološki dominira Kinom.
Saks smatra da u većini tehnoloških oblasti Kina danas dostiže ili premašuje američki nivo, iako postoje sektori u kojima SAD zadržavaju prednost. Pri tome odvaja proizvodnu i tehnološku sposobnost zemlje od prosečnog životnog standarda. Životni standard u Kini i dalje je niži nego u SAD, ali Saks tvrdi da to ne znači da je njen industrijski proizvodni kapacitet slabiji.
Kineski razvoj, prema njegovom objašnjenju, ne treba posmatrati kao automatski američki gubitak. Ekonomiju vidi kao sistem u kojem tehnološki napredak može istovremeno donositi korist većem broju zemalja.
Kina, prema toj logici, nije povećala životni standard jednostavnim preuzimanjem ograničenih resursa od SAD, već razvojem i primenom znanja i novih tehnologija.
Saks ipak priznaje da koristi nisu ravnomerno raspoređene. Deo američkih radnika teško je pogođen konkurencijom kineskog uvoza. Međutim, tvrdi da je američka ekonomija kao celina bila veliki dobitnik kineskog uspona, dok problem vidi u unutrašnjem političkom sistemu SAD.
Prema njegovom obrazloženju, funkcionalniji sistem mogao bi deo koristi koje ostvaruju dobitnici da usmeri prema grupama koje gube zbog promena u trgovini i tehnologiji. Pošto se to nije dogodilo, deo američkih radnika ostao je bez odgovarajuće pomoći. Saks odgovornost za taj problem pripisuje američkoj unutrašnjoj politici, a ne Kini.
Najozbiljniji deo njegove procene odnosi se na posledice koje promenjeni ekonomski odnos ima po američku spoljnu politiku. Saks tvrdi da je zapadna dominacija završena pre približno 25 godina, ali da način razmišljanja američkih političkih struktura nije prilagođen toj promeni.
Posebno je kritikovao predsednika SAD Donalda Trampa, ocenjujući da njegovo shvatanje američke dominacije odgovara svetu od pre približno jednog veka. Prema Saksu, upravo takvo viđenje navodi američki vrh na zaključak da SAD imaju dovoljno moći da drugim zemljama diktiraju uslove.
Kao pokazatelje ograničenja američke moći naveo je da SAD danas čine približno 14 odsto svetske proizvodnje i oko 12 odsto svetske trgovine. Takođe tvrdi da Amerika nema presudnu kontrolu ni nad jednom velikom tehnološkom oblasti koja bi joj omogućila da ostatak sveta drži u zavisnom položaju.
Kao primere je izdvojio poluprovodnike, veštačku inteligenciju i biotehnologiju. SAD, prema njegovim rečima, raspolažu brojnim naprednim tehnologijama, ali više nemaju tehnološki monopol koji bi im omogućio jednostrano određivanje pravila.
Saks tu procenu direktno povezuje sa trgovinskim i tehnološkim sukobima. Smatra pogrešnim uverenje da Vašington zahvaljujući svojoj ekonomskoj težini može da pobedi u carinskim, trgovinskim i tehnološkim ratovima protiv drugih velikih ekonomija.
Najveći rizik takvog nesklada između percepcije i realnosti, prema Saksu, nije samo ekonomski. On upozorava da nestabilnost može prerasti u otvoreni sukob, što u nuklearnom dobu smatra daleko najvećom opasnošću.
Kinu u tom pogledu predstavlja kao suprotan primer. Saks navodi da je poslednji rat u kojem je Kina učestvovala bio kratkotrajni sukob sa Vijetnamom 1979. godine i ocenjuje da je višedecenijsko izbegavanje otvorenih ratova bilo jedan od razloga njenog ekonomskog uspeha.
SAD su, prema njegovoj oceni, u istom periodu neprekidno ulazile u sukobe. Problem vidi u američkom uverenju da vojna i ekonomska nadmoć omogućavaju pobedu, iako smatra da rezultati tih sukoba ne potvrđuju takvu pretpostavku.
Saks zato ekonomsku promenu odnosa snaga povezuje direktno sa geopolitikom: svet se promenio, Kina više nije tehnološki i industrijski zavisna sila kakva je nekada bila, dok američka politička strategija, prema njegovoj proceni, još nije prihvatila pune posledice te promene.
