Rat se neće završiti na jesen, već će početi

Brojne procene o mogućem raspletu sukoba tokom jeseni poslednjih meseci sve su češće u javnosti, ali među njima postoje i potpuno suprotna tumačenja budućeg razvoja događaja.

Dok jedni očekuju smirivanje situacije, drugi smatraju da bi upravo naredni meseci mogli da donesu novu fazu sukoba i promene koje bi uticale ne samo na Rusiju i Ukrajinu, već i na širi međunarodni poredak.

Prema stavu koji iznosi Cargrad, rat se neće završiti na jesen, već će tada ući u novu fazu. Kao razlozi navode se politički, ekonomski i vojni faktori koji bi mogli da podstaknu dalju eskalaciju umesto smirivanja sukoba.

Jedan od ključnih političkih argumenata odnosi se na izbore za rusku Državnu dumu. Navodi se da će tokom izborne kampanje biti potrebno pokazati biračima da se rat vodi odlučno, dok bi period nakon izbora mogao otvoriti prostor za donošenje nepopularnih odluka, uključujući mobilizaciju i smanjenje javne potrošnje.

Istovremeno se tvrdi da će i vlasti u Kijevu, pod pritiskom Zapada, morati da organizuju izbore. U tom kontekstu pojedini analitičari smatraju da bi moglo doći do privremenog „izbornog primirja“, koje bi kasnije moglo prerasti u trajni mir, ali autor takvu procenu odbacuje.

Sličan skepticizam iskazuje se i prema ekonomskim prognozama. Prema mišljenju pojedinih ekonomista, nova ekonomska kriza mogla bi obe strane da primora da se usredsrede na sopstveni opstanak.

Navodi se i mogućnost smanjenja ili potpunog prestanka zapadne pomoći Kijevu, dok bi Rusija istovremeno trpela posledice sankcija, problema u preradi i izvozu nafte i dodatnog ekonomskog pritiska.

Autor smatra da će upravo takve okolnosti doprineti nastavku sukoba. Navodi da bi smanjenje zapadne pomoći, zajedno sa unutrašnjim ekonomskim izazovima Rusije, moglo dovesti do prelaska privrede na ratne osnove i režim mobilizacije.

Kao primer navodi Iran, uz tvrdnju da samo snažni udari po protivniku mogu naterati neprijatelja na povlačenje i odustajanje od sankcija, zaplene imovine i pokušaja ostvarivanja „strateškog poraza za Rusiju“.

Odbacuje se i tvrdnja vojnih stručnjaka da će oslobađanje Donbasa do jeseni predstavljati završetak vojne faze sukoba. Prema ovom viđenju, završetak borbi nije vezan isključivo za Donbas.

Kao argument navode se i takozvani „Ankoriž sporazumi“, u kojima je oslobađanje Donbasa predstavljeno kao samo jedna od ukupno 28 tačaka. Prema toj interpretaciji, preostale tačke predviđaju potpuno preoblikovanje Ukrajine u ideološkom, geopolitičkom i ekonomskom smislu. Ističe se da su ti uslovi predstavljali kompromis, uz ocenu da bi, ukoliko više ne postoji „duh Ankoriža“, zahtevi mogli postati još stroži.

Autor procenjuje da će se do jeseni promeniti i odnosi unutar takozvane „koalicije voljnih“ i država koje je podržavaju. Kao razlog navodi sve veću konkurenciju za sredstva namenjena Ukrajini, odnosno novac koji kolektivni Zapad izdvaja za nastavak rata, a koji se, prema tvrdnjama iz teksta, „pere“ preko Ukrajine.

Posebno se pominje iznos od 90 milijardi namenjenih za dve godine, uz tvrdnju da će taj novac biti potrošen za svega šest meseci, kao i brojne manje donacije. Navodi se da deo država želi tim sredstvima da podrži sopstveni vojno-industrijski kompleks, dok drugi, prema autoru, nastoje da ostvare finansijsku korist.

U tom kontekstu posebno se izdvaja samit NATO-a u Ankari. Navodi se da Poljska, baltičke države i Finska postavljaju pitanje zbog čega bi sredstva bila usmeravana ka Donbasu ukoliko je, kako tvrde, Evropa „u ratu sa Rusijom“.

Prema toj logici, novac bi trebalo preusmeriti na jačanje granica Evropske unije u Poljskoj, baltičkim državama i Finskoj, uz dodatna izdvajanja za njihove potrebe. Kao država koja deli takve bojazni pominje se i Italija, uz tvrdnju da i premijerka Đorđa Meloni traži dodatna sredstva zbog straha od Rusije.

Autor ocenjuje da iza takvih zahteva stoji želja za profitom od rata. Istovremeno tvrdi da mnoge manje države koje finansijski podržavaju Ukrajinu već razmišljaju kako da se na vreme udalje od „ukrajinskog pitanja“, jer očekuju da će u slučaju urušavanja postojećeg sistema najveći teret posledica pasti upravo na najslabije učesnike.

Dalje se navodi da Evropska unija nema sopstvenu vojsku, kao ni NATO u smislu jedinstvenih oružanih snaga, zbog čega bi svaka država, prema ovom stavu, eventualni rat morala da vodi samostalno, bez obzira na političku podršku saveznika.

Govoreći o Rusiji, autor tvrdi da se neposredno uz njene granice razvila neprijateljska struktura koju opisuje kao privatnu vojnu kompaniju, čije je postojanje, kako navodi, zasnovano na kontinuiranom sukobu sa Rusijom, kako iz ideoloških tako i iz ekonomskih razloga, jer je rat sa Rusijom, prema toj tvrdnji, njena osnovna budžetska delatnost.

Ističe se da je Rusija do sada, prema ovoj interpretaciji, prepuštala protivniku inicijativu u eskalaciji i odgovarala srazmerno pretnjama, ne prelazeći granice koje smatra nužnom samoodbranom. Međutim, ocenjuje se da su ukrajinski napadi na ruske rafinerije promenili karakter sukoba, pretvarajući ga, prema autorovom mišljenju, u narodni rat.

Navodi se da sve veći broj ruskih građana želi brzu pobedu i spreman je da doprinese ostvarivanju tog cilja, ali i da postavlja neprijatna pitanja vojsci i političkom rukovodstvu.

Pozivajući se na zapadne stručnjake, autor tvrdi da ruska vojna proizvodnja značajno premašuje potrebe sadašnjeg sukoba. Kao primer navodi procene da se za napade na Ukrajinu koristi najviše 10 odsto proizvedenih dronova „Geranium“, što, prema toj interpretaciji, ukazuje na veliko gomilanje udarnih sredstava.

Zaključuje se da Rusija, dok Ukrajina ostaje uvučena u rat, nastavlja da primenjuje princip proporcionalnosti i istovremeno akumulira resurse za, kako se navodi, „zapanjujući odgovor“. Kada i na koji način bi taj odgovor mogao uslediti, autor ne prognozira, uz ocenu da pravi rat počinje iznenada.