Tokom poslednjih 260 miliona godina dinosaurusi su kročili na Zemlju i izumrli, superkontinent Pangea je provalio na kontinente koje danas imamo, a ljudi su brzo i nepovratno promenili svet u kojem živimo.
Čini se da je naša planeta za sve ovo vreme prolazila kroz razne faze geoloških aktivnosti, koje su se, prema rečima stručnjaka, uglavnom odvijale u određenim periodima. Prema najnovijim istraživanjima drevnih geoloških događaja, Zemlja ima polagan i stabilan geološki „otkucaj srca“ otprilike svakih 27 miliona godina.
Ovaj puls geoloških događaja, uključujući vulkanske aktivnosti, masovna istrebljenja, reorganizaciju ploča i porast nivoa mora, neverovatno je spor. Na našu sreću, naučnici veruju da imamo još 20 miliona godina do sledećeg „otkucaja“.
„Mnogi geolozi veruju da se geološke aktivnosti odvijaju nasumično. Ali naša studija pruža statističke dokaze o postojanju ciklusa, što bi značilo da su ti geološki događaji povezani, a ne slučajni“, rekao je geolog Michael Rampino sa Univerziteta u NJujorku.
Rampino i njegove kolege analizirali su periode 89 dobro naučno obrađenih geoloških događaja koji su se dogodili tokom proteklih 260 miliona godina. Neki od ovih perioda bili su prilično teški, sa preko osam geoloških događaja tokom relativno kratkog vremenskog perioda, odnosno bio je to poražavajući ritam, piše Science Alert .
„Ovi događaji uključuju periode izumiranja na moru i na kopnu, velike okeanske anoksične događaje, erupcije, promene brzine širenja morskog dna i reorganizaciju ploča“, navode naučnici.
„Naše istraživanje pokazuje da su globalni geološki događaji uglavnom povezani i dolaze u impulsima sa osnovnim ciklusom od oko 27,5 miliona godina“ , dodali su.
Geolozi već dugo istražuju mogućnost ciklusa geoloških događaja. Već 1920-ih i 1930-ih stručnjaci su radili na hipotezi o ciklusima od 30 miliona godina, dok su 1980-ih i ’90 -ih istraživači analizirali najbolje datirane geološke događaje u to vreme kako bi precizno odredili opseg ciklusa i naveli kako to učiniti može se desiti svakih 26,2 do 30,6 miliona godina.
Alan Collins sa Univerziteta u Adelaidi rekao je da se ova najnovija studija bavi uzročno-posledičnim događajima ili da su neki od njih izazvali sledeći.
„Čini se da ovaj ciklus od 26 do 30 miliona godina zaista postoji. Ali njegov osnovni uzrok još uvek nam nije jasan „, rekao je Collins.
Planeta X?
Neke analize Rampina i njegovih kolega pokazuju da bi uzrok ovih razornih otkucaja srca mogao biti udar komete, dok je jedan stručnjak sugerisao da bi tako jake geološke aktivnosti mogle podstaći i prolazak planete X.
„Ovi ciklični impulsi tektonike i klimatskih promena mogu biti rezultat geofizičkih procesa povezanih sa dinamikom tektonike ploča i plašta ili mogu biti uzrokovani astronomskim ciklusima povezanim sa Zemljinom orbitom unutar Sunčevog sistema i galaksije“ , navode naučnici u novoj studiji .
Studija pod nazivom Puls Zemlje: Osnovni ciklus od 27,5 Mir u koordiniranim geološkim događajima tokom poslednjih 260 Mir objavljena je u časopisu Geoscience Frontiers.
A sada misterija
U knjizi Zemaljske promene i ljudska kosmička veza ( „Zemaljske promene i
čoveko -kosmička veza “) naš Pierre Lescaudron u jednom od poglavlja pod naslovom Comes Nemesis predlaže odgovor na sada izraženu zbunjenost – šta je to što razara Zemlju od oko 27,5 miliona godina “. Ovde prenosimo deo teksta:
Nakon što je utvrđeno da se većina cikličnih masovnih izumiranja dogodila zbog asteroida, postavilo se drugo pitanje: šta je glavni pokretač ovih cikličnih bombaških napada asteroida? Moraju se isključiti ideje da bi jedan asteroid ili grozd asteroida mogao da prati stabilnu orbitu od 27 miliona godina.
Mali nebeski objekti ne mogu dugo ostati na stabilnim stazama. Kao što smo videli mnogo puta poslednjih godina, kada se komete približavaju masivnim nebeskim telima poput Saturna, Jupitera ili Sunca, one su ili uništene, razbijene, drastično oslabljene, „uvučene“ (otuda i naziv „komete koje zaranjaju u Sunce „).“), ili susret menja njihovu putanju jer su prisilno izbačeni iz unutrašnjeg Sunčevog sistema.
Stoga je malo verovatno da bi grupa asteroida mogla da pređe Sunčev sistem, održi stabilne orbite tokom putovanja, a zatim se vrati u unutrašnji Sunčev sistem pri svojoj sledećoj revoluciji i to više puta tokom preko 500 miliona godina, kako sugerišu istraživanja Rauppa i Sepkovski.
Pored toga, tako duga orbita podrazumeva da bi hipotetički asteroidi putovali nekoliko svetlosnih godina od Sunčevog sistema i bili podvrgnuti destruktivnim gravitacionim silama drugih zvezda.
Ako asteroidi ne mogu sami da prate tako stabilnu orbitu od 27 miliona godina, onda nešto drugo očigledno može; nešto dovoljno veliko da održi stabilnu orbitu; i nešto što redovno šalje nove komete ka nama. Iz ovoga je Richard Muller došao na ideju da solarni satelit – blizanac Sunce – prati takvu orbitu.
Svakih 27 miliona godina, u svom pristupu Sunčevom sistemu, takav satelit bi poremetio asteroide ili komete koji su lokalni do njegove orbite, gurajući ih i vukući ih duž svoje orbite.
Muller je ovom hipotetičkom solarnom saputniku dao ime „Nemesis“, po grčkoj boginji koja neumorno progoni prebogate, ponosne i snažne. U stvari, to je sasvim prikladan izbor imena, kao što ćemo videti kasnije u našoj raspravi o mogućoj ulozi koju „bogati, ponosni i moćni“ igraju u kosmičkim događajima.
Nakon Mullerovog pionirskog rada, nekoliko istraživačkih timova, uključujući astronoma Frenka Loua sa Univerziteta u Arizoni i Tomasa Chestera iz NASA-ine Laboratorije za mlazni pogon (JPL), započelo je pretragu neba kako bi pronašlo Nemesis.
NJihova potraga trajala je godinama, ali nije dala pozitivne rezultate, pa posmatrači tek treba da pronađu Nemesisu. Ali, kao što je ranije pomenuto, neke zvezde uopšte nisu svetle, kao što je slučaj sa smeđim patuljcima (Dan Vhitmire je izabrao ovu kategoriju zvezda kao glavnu za Nemesis) i, u manjoj meri, izumrle crvene patuljke (Mullerov izbor) .
Ako je Sunčev pratilac smeđi patuljak – a takođe kruži u ekliptičnoj ravni – potraga za njim doslovno bi bila poput traženja tamnog, nevidljivog objekta okruženog milionima svetlih, blistavih, podvig još teži od traženja igle u plastu sena.
Ovo je prilično prikladna metafora jer do sada nije postojala tehnologija koja bi nam omogućila da uspešno i automatski otkrivamo tamna nebeska tela poput smeđih patuljaka, kako objašnjava Vhitmire:
Trenutno tražim izvore vredne pola milijarde poena u 2MASS bazi podataka da bih dokazao ovaj objekat. Ova studija pokrila je 99% neba u talasnim dužinama od blizu 1-2 mikrona.
Optimalna talasna dužina za našu pretragu je 5 mikrona, ali tako puno istraživanje neba za sada ne postoji.
Ako Nemesis postoji, činjenica da nije pronađena uprkos godinama istraživanja snažno sugeriše da je reč o tamnoj zvezdi.
(index.hr)
