Ovih dana često sam plakao. U srce me je pogodio apel šestoro malih, neumreženih i bespomoćnih bogougodnih djeva, da ih se zaštiti od progona mizoginog, patrijarhalnog i neinkluzivnog Zorana Ćirjakovića.
Nije mi bilo lakše ni kada su se moćnom Ćiri – koji ne samo da ima blog, već čak i tviter nalog! – suprotstavili usamljeni Danas, N1, potpredsednica vlade, Đilasova Stranka slobode i pravde, Segejov Pokret slobodnih građana, Marinika Tepić, Basara, Dobrica Veselinović, Talas, Mašina…
[adsenseyu1]
„Šta je sve to“, vajkao sam se, „kada je Ćire toliko da ga može zaustaviti tek ozbiljna sila“! A onda sam se setio izjave generalnog sekretara NATO, Jensa Stoltenberga, da „NATO ima odgovornost i priliku da bude vodeći zaštitnik ženskih prava“. Tek slika Šeste flote, kako Dunavom uplovljava u Beograd, odagnala mi je strahove i obrisala suze s lica.
Šalu na stranu, „slučaj Ćirjaković“ čist je bezobrazluk. O hajkanju i pokaznom satiranju u javnosti čoveka samo zato što je uspešni kritičar naše kompradorske kaste, već su lepo pisali Aleksandar Fatić, Vladimir Dimitrijević, Čedomr Antić, Vladislav Obrenović, Filip Rodić i drugi. Tome bih dodao tek par opaski.
Prvo, zaprepastio me je stepen licemerja i prenemaganja naših rodnih ravnopravki. U njihovom apelu već u prvoj rečenici one se samoidentifikuju prvenstveno „kao žene, prisutne u javnoj sferi“, a koje grozni Ćirjaković „diskredituje …na rodnoj osnovi“ – „seksističkim uvredama“, „ispod svakog pristojnog nivoa“, „nepristojno, voajerski“ – zbog čega se, eto, one osećaju „zaplašene, a neke od nas imaju psihološke posledice, za šta postoje medicinski dokazi“. One, nadalje, ceo slučaj ocenjuju prvenstveno kao „zlostavljanje žena u javnom prostoru“, pozivajući „sve žene u javnom prostoru koje trpe ovakve oblike nasilja da ne ćute“.
Jedna od ovih stradalnica, već sutradan, posle apela, dobivši priliku da gostuje na N1, drhtavim glasom objašnjavala je da se one, zbog Čirjakovića, „osećaju uplašenim“ i da su „izgubile samopouzdanje“ (ovde, 6:00-6:03), da je to za njih „agonija“ (5:49), te je apelovala da „svaka organizacija proveri da li se žene u njihovim kolektivima osećaju sigurno“ (7:29-7:36), odnosno, da li možda i njihove žene prolaze kroz sličnu golgotu, prema kojoj je Razapinjanje tek zapuštena, urasla zanoktica.
Međutim, baš neke od ovih naših Genoveva, koje sada kao srne drhte pred nepristojnim izrazima jezičavog Ćire, a pošto je na njihovu čednost nasrnula ta tipična muška svinja, poznate su, ni po jada, po kočijaškom psovanju i vulgarnostima dostojnih štićenika kazneno-popravnih zavoda.
Jedna od njih objavljuje: „Profesionalna sam na poslu, na tviteru me boli kurac“; njena ljutnja izgleda ovako: „Tebi ću da igram na grobu. I pišaću ti na grob“; dok Ćirjakoviću poručuje: „Govnaru, drago mi je da sam ti noćna mora“. Druga, pak, kao književna kritičarka, roman koji je ove godine dobio NIN-ovu nagradu karakteriše s dve reči: „Go kurac“; takođe, objašnjava da su „moji tvitovi o lizanju pičke, bez ikakve ironije, mnogo smisleniji od svega što su Ćirjaković, uredništvo Politike i NSPM ikad napisali“, a jednom oponentu poručuje: „Nasisaj se moje neženstvene, izgubljeno slučajničke pičke“.
[adsenseyu4]
Dakle, iste one koje se, kao džender aktivistkinje, bahate po društvenim mrežama, osvajajući toliko željeni status alfa-muških ženki psovanjem i vulgarnostima, kada dobiju odgovor u istom rangu namah postaju uvređene i nezaštićene svetice, koje „gube samopouzdanje“ i počinju da se „osećaju uplašenima“.
Među prvim nastojanjima da se Ćirjaković izbaci s fakulteta, bila je objava direktora N1, Jugoslava Ćosića, u kojoj se upozoravaju „budući studenti fakulteta za Medije i komunikaciju“ da će im predavati Ćirjaković, a koji, eto, jednu koleginicu, inače potpisnicu pomenutog apela, naziva „stvrdnutom ejakulatkinjom“.
Međutim, Ćosić je zaboravio da kaže da je dotična novinarka, prethodno, Ćirjakovića optužila da ga kritikuje prvenstveno zato što mu je seksualno privlačna, a ne može da je ima („padam u iskušenje da mu dam iz sažaljenja, da mi se skine s pajsona već jednom“), dodajući da se Ćirjaković, nad njenim slikama, „smežurao od ejakulata“.
Dakle, pošto ste oponenta, najpre, sveli na mušku životinju, čije se ponašanje može objasniti prvenstveno preko očekivanog ili uskraćenog seksa, vi se sada žalite kako je vaš oponent bezobrazan, jer se – kakve li drskosti! – usuđuje da vam odgovori na istom nivou i da vam vaše sopstvene reči vrati u lice.
Vađenje iskaza iz konteksta, radi najbrutalnijeg spinovanja, drugi je utisak ove propagandne akcije naše prave „duboke države“. Uz objavu pomenutog apela, na sajtu lista Danas i na N1, išla je, kao ilustracija „nasilništva“, Ćirjakovićeva objava u kojoj on jednoj od potpisnica poručuje da bi voleo da i nju „drže u srušenoj zgradi, bez zidova i prozora, na nišanu snajpera s druge strane, da će joj repetirati pušku dok joj je cev na čelu, te da će joj pijani vojnici, s ček pointa, pucati za jugom koji vozi”.
Ovako istrgnuta, rečenica doista može da zazvuči kao pretnja. Ali, smisao iskazanog suštinski je drugačiji. Naime, prethodno je ova medijska aktivistkinja optužila Ćirjakovića da je, tokom devedesetih, „išao u safari turizam po ratištima, skriven iza akreditacija zapadnih medija, da s bezbedne udaljenosti gleda kako nam očevi krvare i da o tome izveštava“. Ćirjaković je, potom, uvređen takvom invektivom, odgovorio nešto u smislu – e, ako je to moje novinarstvo bilo safari turizam, želim da i ti prođeš što i ja.
Ali, pošto je Ćirjakovićev iskaz dekontekstualizovan, dotični tvit postao je „pretnja“, a sam oponent proglašen je opasnošću – ne više samo po studente, već i po sve žene u „javnom prostoru“. Rasprava na tviteru, tako, pretvorena je u javnu opasnost i ugrožavanje prava žena.
Treće što me je zaprepastilo jeste okazionalna redefinicija pojma proganjanje. Ćirjaković je, u apelu, naime, predstavljen kao, praktično, voajer koji po haustorima prepada naše svete Genoveve, te raskopčava mantil ispod kog je kao od majke rođen.
Međutim, „proganjanje“ se, zapravo, sastojalo u tome što se Ćirjaković usuđivao da u istom gradu, ili u istom prostoru, diše, hoda i gleda. „Mislim da sam ga jednom videla, slučajno, na jednoj promociji knjige, iz daljine“, rekla je na N1 jedna od stradalnica (ovde, 2:31-2:36). „Ono što je svakako najdrastičnije što se događalo“, rekla je ona, „jeste to da je u nekim trenucima i nalazio za shodno se kreće oko radnih mesta tih žena (koje su potpisale apel – S. A), tako da ga one sreću“ (ovde, 2:00-2:16)
„Pojavio se na nekom događaju, na kom sam govorila, i otišao odmah nakon mog izlaganja“, žali se druga džender aktivistkinja. „Jedno vreme sam ga često viđala dok šetam kera; to je 99,99% bila slučajnost, ali poenta je da se nisam osećala nimalo prijatno; uticalo je na to da sam se ja, jedno vreme, osećala manje slobodno da javno govorim/pišem, pa i pod pseudonimom; meni je i sad trebalo dosta hrabrosti da ovo napišem, jer se plašim da bi moglo da izazove neko ozbiljnije proganjanje od ko zna koga“.
Na optužbu jedne od potpisnica apela da je Ćirjaković, navodno, „presreće na ulici“, ovaj „nesrećni, preplašeni mužjak“ (kako ga je okarakterisala Biljana-Srbi su pobili dabrove-Stojković), odgovorio je: „Jedan jedini susret, mimoilaženje bez reči, uz kiseli osmeh u Hilandarskoj ulici, pored kafića u koji redovno odlazim, predstavljeno je kao uhođenje i praćenje. Gospođu kasnije nikada, nigde nisam ni sreo“.
Za drugu potpispicu Ćirjaković je pak napisao: „Jedna najava na tviteru da želim da odem u dorćolski bioskop REX na trbinu Marksa 21, predstavljena je kao progon i zlostavljanje J. L; a samo sam želeo, iz čiste znatiželje, da konačno vidim ko mene i hiljade drugih muškaraca toliko uporno, bez bilo kakvog razloga, prati, vređa i kleveće, najgorim rečima. Do dana danas je nigde nisam sreo. Ni na sekund“.
Da li shvatate posledicu ovakve redifinicije reči „proganjanje“? Ja se, recimo, po prirodi posla, gotovo svakodnevno krećem oko radnih mesta potpisnica apela – oko Filozofskog fakulteta, Fakulteta političkih nauka, Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, nedeljnika Vreme… Štaviše, napisao sam gotovo stotinak stranica naučne kritike ili polemike upravo na račun potpisnica apela.
Da li to znači da možda i ja proganjam naše Genoveve? Ne mogu li, onda, i ja da budem prikazan kao neko ko po mračnim haostorima, go i u mantilu, vreba „žene u javnom prostoru“? Zapravo, svako od nas, ko se usudi da kod NVO principesa proizvede osećanje „uznemnirenosti“, „zbunjenosti“ ili pak „odustva samopouzdanja“, može biti proglašen „nasilnikom“, „progoniteljem“ ili opasnošću po „žene u javnom prostoru“.
Konačno, uznemirila me je i sasredsređenost na postizanje glavnog osvetničkog cilja: da Ćirjaković bude otpušten s fakulteta. Svi prijateljski mediji i organizacije, naime, u naslovu su intencionalno istakli da je reč o „predavaču na FMK“ (Danas, N1, PSG, SSP…). A kao odgovor na to, dekan FMK se „ogradio od Ćirjakovića“ i pozvao „nadležne da se bave ovim ponašanjem“.
Umesto, kao što je red, da dekan zaštiti svog predavača od van-fakultetskih opačina i progona, ovde, naprotiv, imamo da sam dekan poziva organe sile da uđu na simboličku teritoriju fakulteta (šta to beše autonomija univerziteta?), te da propitaju i provere predavača – da li je, i na koji način, slučajno, povredio sakrosanktnu džender-političku korektnost?
Stoga, ako Zoran Ćirjaković od predstojeće školske godine više ne bude radio na fakultetu, biće to prvenstveno zbog njegovog oštrog jezika i pera. Veći deo ove hajke može se objasniti najpre kao osveta zbog onoga što je Ćirjaković prethodno napisao:
O listu Danas: „bolno dosadan i isprazan – kada nije psovački i koljački, kada njegov glavni egzekutor (Basara – S. A) ne nabija koga stigne na kurac (`crveni ban`)“. „Distrubuteri štampe se ne šale kada kažu da znaju kada umre neki od čitalaca (lista Danas) – pa kiosk, umesto tri, počne da naručuje dva primerka Danasa”.
O NUNS-u: „Iako su njegovi članovi uglavnom pravi novinari, NUNS nije novinarsko udruženje, već autokolonijalna poluga neslobode i potčinjavanja zapadnim centrima moći“.
O Marinki Tepić: „jedno od netransparentnijih zala srpske politike; karijeristička, bezlična protuva koja laže ne trepnuvši; dokazuje i koliko je glupo verovanje da je uključivanje žena u politiku po sebi dobro“.
O Čedomiru Jovanoviću: „Samo što zov Vučiću oženi me ne istetovira na čelu“.
O Drugoj Srbiji: „funkcioniše kao Građanska ortodoksna crkva“.
O Latinki Perović: „cementirala mračni neliberalni liberalizam i ultranacionalistički antinacionalizam“.
O Predsedniku: „Ključni govori predsednika zvuče kao da se nadahnjivao mišlju Dubravke Stojanović. Voli da veruje da se ponovo rodio kao ćirilična sinteza Ataturka i Lutera“.
O Eriku Gordiju: „Policajac naše akademske i medijske neslobode“.
I da ne navodim dalje. Ćira zbog oštrog jezika nije bez neprijatelja, koji su, očigledno, sada jedva dočekali priliku za revanš. Glavnina napada je došla iz srca tame, s tipičnom inverzijom uloga progonitelj-žrtva: Ćirjaković, kome je prethodno prećeno da će mu biti polomljeni prsti kako bi prestao da piše, jednim medijskim hokus-pokusom pretvoren je u nasilnika i progonitelja.
Sada su svi zaboravili na stvarne fizičke pretnje Ćirjakoviću, prebacivši se na raspravu kako obezbediti poštovanje za grupu žena koje, na njednoj strani, koriste agresivni „kurac-pička“ diskurs, a na drugoj strani su osetljive damice koje „gube samopouzdanje“ i „postaju uznemirene“ čim se suoče sa sličnim diskursom.
Nemojmo se zavaravati: ako Ćirjaković izgubi mesto na fakultetu, srce tame odneće važnu simboličku pobedu. Posle toga, samo je pitanje ko će sledeći biti označen za odstrel.
Kao neko ko uznemirava, provocira i podriva samopouzdanje…
Slobodan Antonić
