Krajem maja 1945. godine, Josif Staljin je naredio maršalu Georgiju Žukovu da napusti Nemačku i da se vrati u Moskvu. Bio je zabrinut zbog delovanja britanskih saveznika.
-
Datum početka savezničke invazije na sovjetski deo Evrope je bio zakazan za 1. jul 1945. godine. Dok je rat protiv Hitlerove Nemačke jenjavao, London se pripremao na napad Sovjetskog saveza s leđa.
-
Plan je bio da se okupiraju delovi Sovjetskog saveza koji imaju ključni značaj za njegovu ratnu sposobnost, te da se izvede takav udar na sovjetske oružane snage da SSSR više ne može da se bori.
-
Brojna superiornost sovjetskih kopnenih snaga nije ostavila mnogo prostora za uspeh. Procena, koju je 9. juna 1945. godine potpisao šef vojnih snaga, dala je sledeći zaključak: „Ne bismo bili u mogućnosti da pobedimo brzo i morali bismo se posvetiti dugotrajnom ratu s malim šansama da pobedimo. Ove šanse bi se znatno smanjili ukoliko bi Amerikanci odustali od rata“.
Staljin je rekao da su sovjetske snage razoružale Nemce i poslale ih u logore dok Britanci to nisu učinili. Umesto toga, oni su sarađivali sa nemačkom vojskom i puštali ih da se osposobe za borbu.
Staljin je verovao da postoje planovi za njihovo kasnije korišćenje. On je naglasio da to predstavlja direktno kršenje međuvladinih sporazuma u kojima je navedeno da će snage koje su se predale biti momentalno raspuštene. Sovjetske obaveštajne službe su došle do teksta tajnog telegrama koji je Vinston Čerčil poslao maršalu Bernardu Montgomeriju, komandantu britanskih snaga. On je komandantu naredio da prikupi oružje i da ga čuva za Nemce u slučaju da oni nastave sa ofanzivom na Sovjetski savez.
[adsenseyu1]
Prema instrukcijama dobijenim od Staljina, Žukov je strogo osudio ove aktivnosti pred Savetom savezničke kontrole (Sovjetski savez, SAD, Velika Britanija i Francuska). On je rekao da u svetskoj istoriji postoje primeri sličnih izdaja i odbijanja posvećenosti statusu saveznika. Montgomeri je negirao optužbe. Par godina kasnije, Montgomeri je priznao da je dobio takvo naređenje i da je morao da ga izvrši kao vojnik.
Žestoka borba se odvijala nedaleko od Berlina. Vinston Čerčil je svojevremeno rekao da je sovjetska Rusija postala smrtonosna pretnja po slobodan svet. Britanski premijer je želeo da se što pre napravi novi front na istoku kako bi se zaustavila sovjetska ofanziva. Čerčil je bio ubeđen da se sa porazom nacističke Nemačke pojavila nova pretnja koju predstavlja Sovjetski savez.
Zato je London želeo da Berlin preuzmu angloameričke snage. Čerčil je takođe želeo da Amerikanci oslobode Čehoslovačku i Prag, zajedno sa Austrijom.
Najkasnije u aprilu 1945. godine, Čerčil je naredio britanskim snagama da osmisle operaciju „Nezamislivo“, koja je bila šifrovano ime za dva plana vezana za konflikt između zapadnih saveznika i Sovjetskog saveza. Generalima je rečeno da osmisle način kako da „nametnu Rusiji volju SAD i Britanskog carstva“.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF2B0A“]Hipotetički datum početka savezničke invazije na sovjetski deo Evrope je bio zakazan za 1. jul 1945. godine. Dok je rat protiv Hitlerove Nemačke jenjavao, London se pripremao na napad Sovjetskog saveza s leđa.[/stextbox]
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF3912″]Plan je bio da se okupiraju delovi Sovjetskog saveza koji imaju ključni značaj za njegovu ratnu sposobnost, te da se izvede takav udar na sovjetske oružane snage da SSSR više ne može da se bori.[/stextbox]
Plan je uključivao mogućnost povlačenja sovjetskih snaga duboko u teritoriju, pošto su tu taktiku koristile u prethodnim ratovima. Britanski šefovi su utvrdili da je plan neostvariv zbog superiornosti sovjetskih snaga u Evropi i na Bliskom istoku, gde je trebalo da se započne konflikt. Nemačke jedinice su bile potrebne da održavaju ravnotežu uzajamnosti snaga. Zato je Čerčil želeo da budu ratno sposobne.
U Ratnom kabinetu je rečeno:
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF2212″]„Ruska vojska je razvila sposobnu i iskusnu komandu. Vojska je izuzetno jaka, a mnogo ju je lakše održavati nego zapadnu vojsku. Ona takođe primenjuje taktike zasnovane na zanemarivanju gubitaka kako bi postigla svoj cilj. Njihova opremljenost se poboljšala kroz rat i sada je dobra. Poznato je dovoljno detalja da se zaključi kako nije inferiornija u odnosu na velike sile. Lakoća koju su Rusi pokazali prilikom razvoja i poboljšanja postojećeg oružja i opreme je neverovatna. Poznati su i slučajevi da su Nemci kopirali osnovne odlike ruskog naoružanja“.[/stextbox]
Britanski planeri su došli do pesimističnih zaključaka. Oni su shvatili da bi bilo kakav napad bio „katastrofalan“ i da bi kampanja bila „duga i skupa“. U izveštaju je navedeno:
„Ukoliko se odlučimo na rat protiv Rusije, moramo biti spremni da se u potpunosti posvetimo ratu koji će biti dug i skup“.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF2008″]Brojna superiornost sovjetskih kopnenih snaga nije ostavila mnogo prostora za uspeh. Procena, koju je 9. juna 1945. godine potpisao šef vojnih snaga, dala je sledeći zaključak: „Ne bismo bili u mogućnosti da pobedimo brzo i morali bismo se posvetiti dugotrajnom ratu s malim šansama da pobedimo. Ove šanse bi se znatno smanjili ukoliko bi Amerikanci odustali od rata“.[/stextbox]
Premijer je dobio kopiju nacrta plana 8. juna. Čerčil jeste bio iznerviran, ali nije mogao mnogo da učini povodom superiornosti Crvene armije. Čak i s nuklearnom bombom u rukama novog američkog predsednika, Harija Trumana, to nije moglo da se zanemari.
Sastavši se sa sovjetskim ministrom spoljnih poslova, Vjačeslavom Molotovim, predsednik Truman je uhvatio bika za rogove. On je pripretio o uvođenju ekonomskih sankcija Sovjetskom savezu.
[adsenseyu4]
Američki predsednik je 8. maja naredio da se u velikoj meri smanji vojna pomoć bez prethodnog obaveštenja. Prošlo je neko vreme i naređenje je otkazano pošto Sovjetski savez ne bi mogao da se priključi u ratu protiv Japana, što je bilo neophodno za SAD. Ipak, bilateralni odnosi su nosili ožiljke.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF3108″]U memorandumu koji je potpisao vršilac dužnosti sekretara države, Džozef Gru, 19. maja 1945. godine, navedeno je da je rat protiv Sovjetskog saveza neizbežan. Prema njegovim rečima, trebalo je otpočeti rat dok se SSSR još nije oporavio od rata.[/stextbox]
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF350D“]Vojska je dobila signal od političara. U avgustu 1945. godine (rat protiv Japana još nije bio okončan), general L. Grouvs, šef američkog nuklearnog programa, dobio je mapu strateških meta u SSSR i Mandžuriji. Plan je sadržao listu 15 najvećih gradova u Sovjetskom savezu: Moskva, Baku, Novosibirsk, Gorki, Sverdlovsk, Čeljabinsk, Omsk, Kujbišev, Kazan, Saratov, Molotov (Perm), Magnitogorsk, Grozni, Stalijnsk (današnji Donjeck) i Nižnji Tagil. Bili su dati i opisi koje industrije i mete treba gađati. Vašington je otvorio novi front protiv sopstvenog saveznika.[/stextbox]
London i Vašington su momentalno zaboravili da su se borili rame uz rame sa Sovjetskim savezom za vreme Drugog svetskog rata, kao i svoju posvećenost sporazumima u Jalti, Potsdamu i San Francisku.
Nije ni čudo što Rusija poseduje duboko ukorenjeno nepoverenje u Zapad.
Webtribune.rs
