Svaki proces etnogeneze prolazi kroz pet faza, a to su rast, klimaks, kriza (unutrašnji sukob), inercijalna faza i faza dezintegracije. SAD su danas u četvrtoj fazi
Prema mom dubokom uvjerenju, u Americi je sada na snazi povratak mnogih bumeranga koje su oni slali po svijetu, a da nisu bili svjesni posljedica. I sada su svi iznenađeni“ – primećuje novinar i bivši diplomata SFRJ Zlatko Dizdarević.
Americi je jednostavno promaklo to da su se promenile globalne okolnosti. Tema „Trampovog ludila“ liberalnim medijima je bila od suštinskog značaja: „Neke bitne činjenice nisu se primjećivale i pominjale ni ovih dana jer je ‘novim medijima’ spektakularizacija Trampovog ludila bila najvažnija.“ Sve drugo pred tim padalo je u zasenak.
Pomenimo samo one ključne, pre svega, kinesku inicijativu „Pojas i put“, koja radikalno preobražava i menja „globalni jug“, spasavajući ga od dužničkog ropstva. „Jedna od tih činjenica je i nedavni sporazum 19 država na istoku, uključujući Japan, Južnu Koreju i Kinu, dakle između zemalja koje danas pokrivaju oko 30 posto svjetskog bruto društvenog proizvoda i zajedno imaju blizu dvije i po milijarde stanovnika. Ta sila je već tu sa novim globalnim projektima.“
Umesto zaključka: „Amerika više nije lider u onom smislu u kojem je bila ranije, pa i zato što svijet nije više bipolaran. Istok postaje svjetski lider a pri tome ni atomska bomba više nije presudan faktor prijetnje kao nekada, nove ‘tehnologije’ su i nju pretrčale“. Amerika, dakle, ostaje i dalje – još neko vreme – „velesila, ali nije više toliko značajna jer energetski putevi i svjetski interesi više ne idu kuda su nekada išli“.
Imperijalna dekadencija
Drugim rečima: ako je XX vek bio rezervisan za „američki san“, u kome je Amerika predstavljala „vodeću zemlju slobodnog sveta“, XXI vek će biti osetno drugačiji. Početak stoleća označava eru progresivnog opadanja američke moći, na gledišta unutrašnje politike: „’Donald’ je verovatno bio vrh ledenog brega koji se bez njegovog izbora pre četiri godine ne bi pokazao tako brzo; Tramp je samo ubrzao tok događaja, ništa više“, konstatuje analitičar Ali Reza Džalali.
„U tom smislu, hipotekarna kriza između 2007. i 2008. bila je početak noćne more i kraj ‘američkog sna’; pokret ‘Okupiraj Volstrit’ 2011. označio je dalji korak u istom smeru, a uspon Donalda Trampa na vlast poslednjih godina bio je poslednji korak ka potvrđivanju krize koja traje najmanje 15 godina“. Kriza je postojala i pre COVID-19: virus je došao na kraju, da ubrza ono što se odvija već neko vreme.
Istini za volju, dodaje isti autor, ni do sada nije nedostajalo materijala za razmišljanje o američkoj krizi u pogledu spoljne politike i američke hegemonije u svetu: „Od uspona Kine kao vodeće svetske ekonomije, pitanja koja će se, prema najnovijim studijama i zahvaljujući krizi COVID-19, materijalizovati čak i ranije nego što se očekivalo, do nemogućnosti rešavanja regionalnih sporova u nekim vrućim delovima sveta, poput Bliskog istoka – gde uloga ‘alternativnih’ sila američkoj svetskoj hegemoniji neprestano raste“ (ovde se ima u vidu pre svega odlučujuća uloga Rusije u ovom regionu, nezamisliva do pre samo nekoliko godina)…
Pad američke imperije u centru je pažnje već neko vreme (čak i u glasilima kakvo predstavlja Forin afers). Ipak, sve u svemu, nedostaje ozbiljnih razgovora o krizi koja pogađa američko društvo iznutra i koja mora imati reperkusije na njen globalni status.
A to su, najpre, „snažna socijalna pukotina koja postoji između bogatih i siromašnih, između kosmopolitske visoke buržoazije i malograđanštine i nacionalističkog proletarijata, smanjenje uloge partija u korist novih društvenih entiteta i pojava harizmatičnih lidera, rasni kontrast između belih protestanata i ‘ostalih’, industrijska kriza koja je opustošila gradove i ekonomski razvijena područja…“
Sve su to „simptomi imperijalne dekadencije, čak i unutar nacionalnih granica“. I svi su oni bez sumnje postajali i pre Trampa. Samo što su sada dobili novi kvalitet i zgusnuli su se u eksplozivnu smešu:
„Zahvaljujući usponu Trampa i njegove dijalektike koja predstavlja alternativu tradicionalnim kanonima američke politike (republikanci protiv demokrata), najluđi nagoni ‘desničarskog ekstremizma’ eksplodirali su van kontrole. Štaviše, ako je u prošlosti ove grupe podržavao manjinski deo stanovnika Juga, sada se važan deo proletarijata Severa (uglavnom belački, premda ima i izuzetaka) udružio sa naslednicima Belih vitezova i sličnih grupa, stvarajući veliku i aktivnu grupu na celoj nacionalnoj teritoriji“.
Američka kriza ne tiče se, naravno, samo svetske hegemonije: „To je (u prvom redu) unutrašnja realnost u prekomorskoj zemlji; Bajden verovatno neće uspeti da ućutka nemirne duhove ovog protestnog pokreta koji, za razliku od klasičnog američkog pokreta (iz 1968), ne potiče iz salona…“
Ili, prema rečima Dizdarevića, „situacija nije (nimalo) bezazlena“: događaj poput onog od 6. januara samo je „ilustracija svega onog što se kuha unutar Amerike i povodom njenog viđenja svijeta. U mentalnom smislu Tramp danas ima blizu 50 posto stanovnika Amerike na svojoj strani. To su oni koji su nezadovoljni, oni koji imaju ‘kaubojski mentalitet’ i oni koji su ostali na ivici egzistencije čemu je doprinijela glad za profitom i na sve to još i korona“.
Ova kriza, sa Trampom (ili, mnogo verovatnije, bez njega), ima ogroman razorni potencijal. Nezadovoljstvo je opravdano, bez obzira kako se kanališe, a nezadovoljnike neće impresionirati zabrane na društvenim mrežama ni cenzura u medijima. Naprotiv, učiniće ih još više frustriranim. „Izborna krađa“, bila ona dokazana ili ne, bila je samo povod koji je omogućio izbijanje nezadovoljstva. Oni se neće osvrtati na „demokratske vrednosti“, pogotovo ne na način kako ih shvata establišment Demokratske stranke. „Priča sa apetitima spram Kine sada se indirektno vraća kao bumerang. To je nezadovoljstvo koje je kroz nasilje i rasizam izbilo na površinu.“
Sumorne prekretnice
Unutrašnju krizu i frustracije sve većeg dela stanovništva nije moguće suzbiti zabranama, niti njegovim isključenjem iz javnog života. To je put koji Ameriku vodi direktno u totalitarizam, u totalitarno ustrojstvo, sa veoma mračnim perspektivama za budućnost, a to „već dovodi u pitanje mit o Americi kao besprijekornom borcu za ljudska prava i lideru demokratskih procesa u svijetu“; lideru koji „ovako ili onako hrani svjetske ratove u posljednjih 40-ak godina maltene ekskluzivno“.
Utiske o početku 2021. na američkom tlu sumira ruski geopolitičar Leonid Savin: „Nova 2021. godina za Sjedinjene Države započela je sumornim prekretnicama. Demokrate u Predstavničkom domu 1. januara predstavile su novi zakon, što je još jedan korak ka ukidanju tradicionalnih porodičnih vrednosti i rodnih (polnih) razlika. ‘On’ i ‘ona’ od sada postaju zabranjena terminologija i isključeni su iz upotrebe“.
Da li je to zaista u ovom trenutku najurgentniji problem Amerike? Demokratska stranka i njen vrh nastavljaju s politikom „rodne ravnopravnosti“, pretvarajući sve u njen ezopovski jezik. Posle događaja od 6. januara, koji je već prozvan „januarskim ustankom“, reakcije su se svele na „banalne fraze o pretnji demokratiji“, o pokušaju „puča“ i osude onog što se dogodilo, bez stvarnih „pokušaja da se razume poreklo i analiziraju greške“.
Majkl Lind je, među američkim posmatračima, otišao korak dalje. On se složio s konstatacijom bivšeg predsednika Džordža Buša da su se SAD u međuvremenu pretvorile u „banana republiku“, produbljujući svoju dijagnozu konstatacijom da u SAD postoji pet paralelnih kriza. A to su: politička kriza, kriza identiteta, socijalna, demografska i ekonomska kriza. Ova poslednja je, prema našem mišljenju, ključna.
Prema Lindu, oba prethodna predsednika, i Tramp i Obama, nisu izazvali ove krize, već su ih nasledili od „nekoliko prethodnih režima koji su zemlju doveli u takvo stanje“. Sve ove krize, uzete zajedno, imaju kumulativni učinak i mogu se bez preterivanja opisati kao „usporeni raspad Sjedinjenih Američkih Država u svom sadašnjem obliku“.
„Zgrada može dugo trunuti iznutra“, upozorava Lind, „pre nego što zemljotres ili požar otkriju dubinu strukturnog propadanja. Pandemija COVID-19 i ekonomska katastrofa, koje su izazvale naredne blokade, nesumnjivo su uticale na vreme trenutne krize američkog režima“, ali poreklo ovih kriza je mnogo dublje. Kriza (jedna ili više njih, koje se odvijaju paralelno) postojale su bez sumnje od ranije. Konačno, pita se Lind: „Šta je značenje ovih distopijskih scena? Mnoge demokrate tvrde da republikanci uništavaju republiku. Mnogi republikanci tvrde obrnuto. I jedni i drugi su u pravu“.
„Poređenje između Sjedinjenih Država i Vajmarske Nemačke“, dodaje Lind, „ili kasnog republikanskog Rima po pravilu dovodi u zabunu, ali kada suparničke elitne političke frakcije tolerišu ili podstiču nasilje mafije na ulicama, ovo poređenje može biti oprošteno“.
Ključni trenutak
Najprodorniji pogled na savremenu američku krizu za sada je, prema našem mišljenju, ponudio italijanski geopolitičar Danijele Pera, u tekstu pod naslovom Zavera i mesijanizam (Cospirazione & Messianismo).
Pera „okupaciju vašingtonskog Kapitola od strane trampističkih demonstranata 6. januara“ posmatra kao „ključni trenutak u istoriji Sjedinjenih Država i istoriji ideološkog modela koji su one globalno izvozile (ili su nastojale su da ga izvezu)“, i to u perspektivi teorija ruskog antropologa Lava Nikolajeviča Gumiljova.
„Kamen temeljac misli Gumiljova su koncepti etnosa i etnogeneze. Ako je etnos specifičan oblik postojanja čoveka i jedan od glavnih faktora koji oblikuju njegovu percepciju sveta, etnogeneza predstavlja proces formiranja, razvoja i evolucije etnosa. Svaki etnos, prema ruskom antropologu, ima svoju unutrašnju strukturu i svoj jedinstveni stereotip ponašanja, koji se može menjati kroz generacije“.
Postoje dve vrste etnosa: prva vrsta je ona koja živi u svom okruženju, u skladu sa preciznim i ustaljenim načinom života pogodnim za tu sredinu; drugi je dinamični etnos, sposoban da se prilagodi novom okruženju kroz određene promene u stereotipu ponašanja. „Američka nacija“ nesumnjivo spada u ovu drugu vrstu. Strast je osnovni parametar koji opisuje dinamični etnos. „Pasionirane manjine“ su one čiji je impuls ka idealu jači od instinkta samoodržanja.
Koncept etnosa povezan je sa konceptom superetnosa, u kojem se različiti etnosi okupljaju kako bi stvorili ideju o uniformnosti, zasnovanoj na verskim, ideološkim i vojnim motivacijama, ili na kombinaciji svih tih faktora. Svaki proces etnogeneze prolazi kroz različite faze, a to su rast, klimaks, kriza (unutrašnji sukob), inercijalna faza i faza dezintegracije.
Na koji način nam Gumiljov može pomoći u osvetljavanju savremene američke krize, jedva ili sasvim nezamislive do pre samo nekoliko godina?
Faza inercije
Američki etnos prolazi kroz sve navedene faze, počev od momenta „prisvajanja“ (otimanja zemljišta od Indijanaca, smatranih za podljudski entitet, koji zaslužuje uništenje). Anglosaksonci ostaju „transplantirani“ u Ameriku, ne mešaju se u principu sa autohtonim stanovništvom, ali je njihova „evropska svest“ duboko prožeta „klicom modernosti“. U suštini, ta svest ostaje razapeta između mesijanizma (imigranti su bili uvereni da ponavljaju biblijsko iskustvo u zaposedanju zemlje Hanan i da im je „pravo“ na to dodelilo samo Proviđenje), i sklonosti da neprekidno otkrivaju zavere koje Americi prete uništenjem. Iz te svesti se rađa ideja „Manifestovane sudbine“ (Manifest destiny). Ukratko, ona teži da radikalno promeni svet (u početku samo „korumpiranu i pokvarenu Evropu“), saobražavajući ga prema sopstvenoj slici i prilici. Njen cilj je, zapravo, mnogo širi: okončati ljudsku istoriju.
Mesijanski kompleks s vremenom degradira u osećanje moralne superiornosti. Iz tih komponenti rađa se ono što Ričard Hofsteter naziva „paranoičnim stilom“ američke politike – još jedan faktor koji duboko prožima severnoamerički kontinent. Ovaj paranoični stil snažno se razvija zahvaljujući ogromnoj proširenosti „teorija zavere“, koje kombinuje sa pseudo-religioznom inspiracijom. Sklonost ka „otkrivanju zavera“ koje prete Americi čvrsto je ukorenjena u američko društvo, zahvaljujući u prvom redu velikoj raširenosti masonskih loža i tajnih društava. Poslednja, ali samo hronološki poslednja u inače dugom nizu je ona poznata kao Russiagate.
QAnon je, dakle, tipično američki fenomen. Ovde je „teorija zavere“ prožeta jevanđeljskom inspiracijom, što joj daje kvalitet pseudoreligije, i to u smislu „velike parodije“ o kojoj govori Rene Genon. „Suočen sa ‘ideološkom’ paradigmom koja oscilira između mesijanske ideje izbora ‘preodređenih Božanskim proviđenjem’ i zavereničke paranoje, očigledno je kako je fenomen QAnon-a u Americi našao izuzetno plodno tlo za razvoj…“ Sada je ovaj „razvoj“ olakšan ili „podstaknut ekonomskom krizom, brzim osiromašenjem srednje klase (za koju je, treba i to reći, Trampova administracija učinila malo ili ništa) i posebnim uslovima koje je nametnula pandemija, dodatno destabilizujući psihu društva, koje je već posebno uznemireno samo po sebi, poput onog ‘zapadnog’“.
Raspada li se „američka imperija“? Još ne. Ona se trenutno nalazi u fazi prelaza iz faze krize u fazu inercije. To je označila pojava Trampa i trampizma. Sada počinje faza inercije, laganog tonjenja, koja prethodi samom raspadu.
„Američke vrednosti“ su se konačno slomile u jurišu na Kapitol, ostavljajući društvo nepremostivo podeljenim. „Američki san“ je definitivno umro 6. januara. Do tada je nekako preživljavao na aparatima. Posledice toga tek će se osetiti u vremenu koje dolazi. „Nekoliko analitičara podržalo je pojavu trampizma u nadi da je on već izraz raspada imperije. Ovaj događaj je još daleko. Međutim, neumoljivo ubrzanje koje geopolitičkim procesima nameće pandemijska kriza daje nadu (barem onima koji su zaista zabrinuti za suverenitet Evrope i za multipolarnu evoluciju globalnog sistema) da će faza preuređenja i inercije možda biti izuzetno kratka“.
Boris Nad (pecat.co.rs)
Boris Nad je pisac, publicista, saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018).
