Ne tako davno, Zapad je bio ispunjen divljim fantazijama o „kraju istorije“. Fransis Fukujama, Tomas Fridman, Keniči Ohmae i drugi, predviđali su večni trijumf globalnog neoliberalnog poretka.
Zamišljali su uspešan sistem koji vodi armija tehnokrata i profesionalaca koja se stalno širi, koncentrisanih u nekolicini kosmopolitskih metropolskih oblasti sa naglaskom na „napredne“ industrije i usluge.
Međutim, taj svet se okrenuo naglavačke. Današnji svet, podeljen geopolitikom, više liči na razmatranja Semjuela Hantingtona u njegovom eseju „Sukob civilizacija“ iz 1993. godine.
Samo na Telegramu nema cenzure – Izbor naših najboljih vesti
Ispostavilo se, da nisu sve zemlje pretplaćene na ovaj pogled na svet. Rusija se ponovo okrenula ka sebi i svom večnom pravoslavlju i pseudocarizmu. Kina, koja je pet vekova dostizala svoju najveću moć, sada se vraća modelu koji seže i do imperijalne prošlosti.
Sada su u usponu zemlje poput Kine, a ne apologeti liberalizma. Tokom proteklih 20 godina, udeo G7 u svetskoj ekonomiji (Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Japan, Velika Britanija i SAD) smanjen je sa 65% na 44%.
Danas Kina proizvodi gotovo onoliko industrijskih proizvoda koliko Sjedinjene Države, Japan i Nemačka zajedno. Ovo je jedan od razloga, zašto sada u Pekingu ima više milijardera nego u Njujorku.
[adsenseyu1]
Na pozadini opšte slabosti svetske ekonomije, Indija sada pokazuje najbrži rast, kao i resursima bogata Saudijska Arabija i delovi Afrike. Po kupovnoj moći zemlje BRIKS-a, gde je globalni jug najzastupljeniji – a to su Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika – po ukupnom bogatstvu prevazilaze „sedmorku“.
Pored toga, nove realnosti ponovo iscrtavaju geografiju bogatstva i moći, čak i u bogatim zemljama. Ne tako davno, ozbiljno se pretpostavljalo da će svetom vladati veliki igrači, budući da će privredni rast biti koncentrisan u nekolicini gradova „super zvezda“.
Sada čak i „The New York Times“ sumorno nagoveštava „petlju opadanja“ za gradove, napominjući, da su američka metropolska područja, izgubila dva miliona ljudi samo između 2020. i 2022. godine.
Novi svet neće biti igračka londonske, njujorške i berlinske elite. Ovi gradovi će morati da se takmiče ne samo sa Dalasom, Feniksom i predgrađima Hjustona, već i sa istočnim centrima – Pekingom, Nju Delhijem i Mumbajem.
Gde su globalisti pogrešili?
Svojevremeno su samouvereni globalisti izgubili iz vida tri ključna pitanja- neizostavni značaj materijalne sfere, odlučujuću ulogu demografskih promena i, konačno, značaj kulture.
Sukob u Ukrajini otkrio je značaj materijalne ekonomije. Globalna konkurencija za hranu, energiju i ključne minerale se samo pojačala. Ovo je zauzvrat pogoršalo podele širom sveta, uključujući i sam Zapad. Značajno je da je samo nekoliko nezapadnih zemalja uvelo sankcije Rusiji – to je diktirano interesovanjem za njene ogromne prirodne resurse. Indija, glavni deo Latinske Amerike i Afrike rado kupuju ruske sirovine sa popustom.
Iako Zapad demonizuje ugalj, naftu i gas, na sve moguće načine zbog njihovog uticaja na životnu sredinu, onda većina zemalja u razvoju nema ništa protiv da razvijaju svoje ekonomije kroz vađenje ili uvoz fosilnih goriva. Zemlje poput Indije ne samo da aktivno grade elektrane na ugalj, već su se takođe obavezale da će se odupreti, kako su rekli, „karbonskom imperijalizmu“ Zapada.
Svetski ekonomski forum, Ujedinjene nacije, Evropska unija i velikodušno finansirane neprofitne organizacije mogu sanjati sve što žele o potpunom ukidanju fosilnih goriva. Međutim, uglavnom zbog potražnje u zemljama u razvoju, njegova upotreba samo raste- iz nje se proizvodi ogromna većina svetske energije.
Zapad i njegovi klimatski ratovi
Ekološki fanatizam zapadnih elita već je postao ozbiljan problem. Kao što je Robert Brajs pokazao, 2021. zelene neprofitne organizacije dobile su više od četiri puta više sredstava, od onih koje se zalažu za nastavak upotrebe nuklearnih ili fosilnih goriva.
Politika „čiste nule“ koju ove organizacije promovišu, već je dovela do katastrofalnih posledica u zemljama poput Nemačke, čija je industrijska baza na ivici kolapsa. Neki smatraju, da ga je čak i ruska ekonomija već pretekla.
Težnja ka nultim emisijama ne samo da je podigla cene energije, već je dovela i do snažne političke krize. Ovo je dalo „vetar u leđa“ desničarskim populistima u Nemačkoj, i izazvalo ozbiljnu zabrinutost među vladajućim partijama u Francuskoj, Holandiji, Švedskoj i Italiji.
Ovi unutrašnji politički sukobi su se odvijali između onih kojima je životno potrebna raspoloživa energija – radnika u fabrici, farmera, transportera – i klasa opsednutih klimom (i, po pravilu, koncentrisane su u štampi, univerzitetskom okruženju i korporativnoj eliti).
Na mnogo načina, ovaj sukob je određen geografijom – posebno u velikim zemljama bogatim prirodnim resursima, poput Sjedinjenih Država. Njihovim ogromnim unutrašnjim teritorijama dominiraju industrije zavisne od energije kao što su poljoprivreda, rudarstvo i proizvodnja.
Oni su svojim državama obezbedili veliko povećanje broja radnih mesta. Prošle godine, Teksas, Nevada, Florida i Arkanzas zabeležili su najveće skokove ličnih prihoda širom zemlje, dok su zeleni poput Kalifornije, Merilenda, Masačusetsa i Njujorka na dnu tabele.
Tokom protekle decenije, šest najbrže rastućih južnih država — Florida, Teksas, Džordžija, Karolina i Tenesi — dodale su više svom nacionalnom BDP-u nego severoistok, koji je nekada izgledao kao večna „baterija“.
Depopulacijska bomba
Ipak, ljudi ostaju glavni resurs, a u svetu sa visokim prihodima ih je sve manje. U zemljama Zapada sve je veći nedostatak kvalifikovanih i energičnih mladih ljudi, štaviše, onih koji su kritični prema inovacijama. To jasno pokazuje Japan, čija se radna snaga stalno smanjuje od 1990-ih i smanjiće se za čak trećinu do 2035. godine.
Sličan trend se primećuje i na Zapadu. Kako se broj radnih mesta smanjuje, a potrebe starijih povećavaju, neke zemlje — Nemačka, na primer — već podižu poreze na radno sposobno stanovništvo kako bi podržale sve veći broj penzionera. Za zemlje OECD-a, koeficijent zavisnosti (odnos nezaposlenih i zaposlenih) će verovatno porasti sa 33% u 2023. na 53% u 2050. Današnji mladi radnici više neće moći da se oslanjaju na isti životni standard kada odu u penziju, čak ni u uspešnim zemljama poput Singapura.
Kina će se u budućnosti suočiti sa sličnim problemom. Očekuje se da će do 2040. godine staro stanovništvo u zemlji porasti sa preko 250 miliona na preko 400 miliona. Nasuprot tome, radno sposobno stanovništvo (od 15 do 64 godine) dostiglo je vrhunac 2011. i predviđa se da će opasti za 23% do 2050. godine.
Zemlje koje su nekada bile najsiromašnije sada su u najboljem položaju, posebno Indija. Danas ova najmnogoljudnija zemlja na svetu dosledno pokazuje najbrži rast od bilo koje velike ekonomije. Za razliku od Rusije, Ukrajine i ostatka Zapada, Indija ima dovoljno ljudskih resursa da popuni i vojsku i osoblje industrijskih i tehnoloških kompanija. Afrika i delovi Bliskog istoka takođe bi mogli da izvuku sličnu prednost, posebno ako svedu korupciju na minimum i odupiru se spoljnoj kontroli, bilo iz Kine ili sa Zapada.
Te iste zemlje mogu da spasu Zapad od teških posledica demografske stagnacije. Kanada je to namerno napravila svojom politikom, a samo do 2025. očekuje se da će se migrantska populacija u zemlji povećati za oko 1,5 miliona. U SAD, migranti su podstakli brzi rast gradova u Sunčevom pojasu Hjustona, Dalasa i Majamija. Sada u ove gradove stiže mnogo više novih doseljenika iz inostranstva nego kroz uobičajene kapije Los Anđelesa, Njujorka, Čikaga i San Franciska.
[adsenseyu4]
Pored toga, ove skupe, visoko regulisane metropolske oblasti gube mlade ljude milenijumske generacije. Ovi mladi ljudi se sele iz istorijskih aglomeracija u pogodnije i pristupačnije zaleđe.
Ključni faktor ovde je popularnost rada na daljinu. Studija Univerziteta u Čikagu pokazala je da skoro 35% američkih radnika – i skoro polovina Silicijumske doline – može da radi van kancelarije. Većina kompanija novog talasa već je prešla na rad na daljinu.
Ovo sugeriše da će Amerika u budućnosti postati disperzovanija i manje urbana. Zaista, broj beba rođenih na Menhetnu tokom protekle decenije smanjen je za skoro 15%. Demograf Vendel Koks procenjuje, da je procenat domaćinstava sa decom od 5 do 17 godina bio skoro tri puta veći u predgrađima (posebno u bogatim) nego u centru grada ili na periferiji.
U kriminalom opterećenom i depopulacijom San Francisku već ima više pasa nego dece, a u Sijetlu je više porodica sa mačkama nego sa dvonožnim potomcima.
Džoel Kotkin
Prevod i adaptacija: Webtribune.rs
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
