Predsednik Dveri Boško Obradović danas je u saopštenju podsetio zašto je predsednik Srbije Alekdandar Vučić „stavio na platni spisak Vojislava Šešelja i dodelio mu titulu omiljenog opozicionara koji jedini može da gostuje na svim režimskim medijima“.
Skrenuo je danas pažnju javnosti na intervju koji je lider radikala Vojislav Šešelj dao za Nedeljnik 2014. godine, a u kojem je, prema njegovoj oceni, Šešelj poslao nekoliko važnih poruka o tome šta sve zna o Aleksandru Vučiću i kakav je on zapravo.
On precizira da je reč o prvom intervju Vojislava Šešelja za domaće medije po povratku iz Haškog tribunala, a to je bio razgovor za Nedeljnik od 20. novembra 2014. godine, koji se, kako navodi Obradović, odigrao u vremenskom vakuumu pre nego što su se „kumovi dogovorili oko svega“.
„To je Vučiću bilo dovoljno da ga stavi na platni spisak, uključi u vladajući režim i dodeli titulu omiljenog opozicionara koji jedini može da gostuje na svim režimskim medijima“, smatra Obradović.
On navodi da je prva poruka, koju je Šešelj poslao javnosti u ovom intervjuu, da se Aleksandar Vučić bavio prisluškivanjem još dok je bio u SRS.
Prema svedočenju Šešelja, „Vučić je nabavio aparaturu za snimanje telefonskih razgovora od 35.000 evra i slušao telefone svih ljudi iz stranke… stavljao je to na papir i svaki put mi to donosio da pročitam“.
Obradović podseća i na Šešeljeve navode u kojima upozorava da „ako je Vučić prisluškivao svoje najbliže partijske drugove uz pomoć privatnih prislušnih uređaja još dok je bio u opoziciji.
„Zamislite šta sada radi opozciji i svojima kada mu je na raspolaganju čitava služba državne bezbednosti, plus moderni privatni prislušni ureрaji koje može da plati i nabavi“, dodaje Obradović.
[adsenseyu1]
Druga poruka koju je Šešelj poslao u ovom zaboravljenom intervjuu jeste da je Vučić sklon nameštanju afera svojim najbližim saradnicima preko mreže novinarskih veza, navodi Obradović.
„U Vućiću ima nešto manično. On radi kao mašina, radi neprekidno. Stalno mu je telefon u ruci, prebacuje dva, tri telefona, zove ovoga, zove onoga, interveniše… Vučić je klipove podmetao i Nikoliću, puštajući preko štampe raznorazne stvari – znate za Vučićev uticaj na novinare i njegovu ogromnu mrežu ličnih kontakata…“., rekao je Šešelj Neljniku 2014. godine.
Šešelj je tada upozorio da je Vučić „uvek bio mnogo ekstremniji nego što je bila stranačka linija i da je ljotićevac.
„Na svim našim mitinzima on je imao najesktremnije govore“, rekao je tada Šešelj.
Izvodi iz intervjua objavljenog u Nedeljniku
Čim ste došli u Srbiju uzburkali ste javnost rečenicom da se ne kajete što je ubijen Đinđić, kao i da vam je bilo drago kada je ubijen jer je bio kriminalac? Na osnovu čega tvrdite da je Đinđić kriminalac?
Nemam ja šta da se ne kajem u pogledu ubistva Zorana Đinđića. Nisam ga ja ubio. Na toj konferenciji nisam imao nameru da govorim o Đinđiću. To je bilo direktno novinarsko pitanje – da li se kajem što sam se radovao kada je ubijen Đinđić. I zašto bih se ja tu kajao? Kada je Đinđić ubijen, ja sam se zatekao u Ševeningenu. Vest me je obradovala, kao što je obradovala i Tomislava Nikolića, od koga sam prvo čuo da je Đinđić mrtav. Obradovala je i sve druge iz rukovodstva SRS. Čak i one koji danas liju krokodilske suze nad Đinđićem. Ja sam tada naručio pečeno jagnje, bezalkoholno vino, bezalkoholno pivo, pet kilograma baklava, salate i sve što ide uz to da častim ceo blok u kome sam se nalazio u zatvoru.
Ali kako nema veze s ljudskošću?
Evo zašto je ljudski. Prvo, u zatvorskim uslovima drugačije pokazujete emocije nego na slobodi. Šta to znači? Celo čovečanstvo se radovalo kada je čulo da je Hitler mrtav. Naravno, ne smatram da je Đinđić zločinac Hitlerovog formata. Ali, Đinđić je jedan mali Hitler iz našeg sokaka. Učinio je veliko zlo Srbiji, i to zlo se još ne može popraviti i nema nagoveštaja kada će sve to biti ispravljeno. Zoran Đinđić je kao strani plaćenik došao na vlast na čelu dosmanlija. Koštunica je samo glumio da je na čelu te koalicije, zapravo nije imao nikakvu moć i uticaj. Đinđić je sa sobom doveo najgore ljude tadašnje političke scene na vlast: Žarka Koraća za potpredsednika vlade, doveo je Nenada Čanka, Dušana Mihajlovića, Čedomira Jovanovića, Vladana Batića. Sve to je on doveo. Đinđić je otvorio prostor da mafija preuzme društvenu kontrolu i da se legalizuje. Vi znate da su Dušan Spasojević i njegovi najbliži saradnici imali zvanične legitimacije MUP, da su bili uključeni u rad državne bezbednosti. Kada je hapšena Makina grupa, i oni su učestvovali u hapšenju. I na kraju, strašno zlo je Đinđić učinio srpskom narodu isporučivanjem Slobodana Miloševića. Isporučivanjem Miloševića, za koje je on lično doneo odluku. To mi daje mi za pravo da ga poredim – na figurativan način – sa Hitlerom. Šta je on gore mogao da uradi srpskom narodu? Još na Vidovdan da isporuči Miloševića, na srpski nacionalni praznik iz vremena pre dolaska na Balkan, kada nismo ni znali šta je hrišćanstvo. On baš izabere Vidovdan da ga isporuči. I vi od mene očekujete da žalim Đinđića?
Niste nam odgovorili, ipak, na osnovu čega tvrdite da je Đinđić bio kriminalac? Njegov sin danas vozi opel vektru, a Nikolićev, koji vam je bio najbliži saradnik, ocu kupuje audije?
Ako poredite Tomislava Nikolića i Zorana Đinđića u finansijskom smislu – Nikolić se sigurno pokazao pohlepnijim. Đinđić je bio vrlo inteligentan čovek, vrlo obrazovan čovek. I neko kod koga je bila izražena volja za moć. Volja za moć dominantna je u odnosu nad željom za sticanjem. Ja mogu kod sebe da prepoznam tu volju za moć. Mene ne interesuje lično materijalno bogatstvo, uopšte nemam ambiciju da se obogatim. A kod Nikolića se probudila pohlepa. U prvom trenutku on je poverovao da je stvarno pametan, dobar i sposoban. A onda su ga zasuli velikom količinom para. To ga je fasciniralo, a pogotovo njegovu porodicu koja je reagovala kao ajkule kad osete krv. On sada, i kada bi hteo da se zaustavi, ne može.
Govorite o čoveku koji vam je bio najbliži saradnik. Kako to niste prepoznali ranije?
Ne. On je bio izuzetno pošten i skroman čovek. I vrlo je skromno živeo. To se kod njega nije prepoznavalo.
Nikolić, ipak, tvrdi da je prelomna tačka u njegovoj odluci da napusti SRS bila kada ste tražili da Koštunica bude premijer, a ne on. Kako biste vi reagovali da je bila obrnuta situacija – da je on vama iz zatvora poručio da podržite nekog drugog?
To nije istina. Tomislav Nikolić je još 2006. planirao da izvrši puč u stranci. Daću vam jedan detalj. U vreme mog štrajka glađu, novembra i decembra 2006, svaki dan sam se javljao svojim najbližim saradnicima i obaveštavao ih kako se stvari odvijaju. I u petak, 8. decembra, kad sam im javio da prekidam štrajk, ovde je nastalo veselje. Dragan Todorović je otvorio viski – iako se ovde nikada ne pije alkohol – a ljudi su mi posle preneli da su Nikolić i Vučić izašli kao pokisli. Krajnje neraspoloženo, ćutali su, bili pokunjeni. To je bio jedan od prvih znakova…
Tada ste prvi put primetili da se nešto čudno dešava u stranci?
Kod Aleksandra Vučića i Maje Gojković nešto ranije, 2004. Saznao sam da se Vučić sastajao sa Moritinom Ambramovicem, američkim diplomatom koji je usko povezan sa CIA. To je bio početak Vučićevog vrbovanja. I Maja Gojković je isto vrbovana 2004, a Tomislav Nikolić nešto kasnije.
U Ševeningenu je sa mnom robijao muslimanski general Rasim Delić. I kao što sam ja dobijao novine od kuće, tako je i on dobijao sarajevske, muslimanske novine. Razmenjivali smo to za čitanje, i on mi da sarajevske Dane. Tamo je bio intervju Tomislava Nikolića na četiri strane sa naslovom „Hoću da budem srpski Sanader“. Iz naslova mi je sve bilo jasno. Njegove su ambicije bile da stranku potpuno preorijentiše kao što je Sanader uradio sa HDZ. On se sam ofirao. Znao sam i za neke druge njegove kontakte, koje su mi javili vrlo pouzdani ljudi, a to je posle Vikiliks potvrdio. Naravno, nisam mogao odmah da krenem u akciju. Bili su izbori 2007. Nisam hteo da ih kvarim. Bili su izbori 2008, opet nisam mogao da ih pokvarim. A osećao sam da Nikolić, ni Vučić nisu i dalje nisu u stanju da unutar stranke nešto ozbiljnije urade.
Na tim izborima postigli smo solidan rezultat i očekivalo se da sklopimo vladu mi, DSS i socijalisti. Mene je malo uplašio momenat da bi Nikolić, za koga sam već znao da je vrbovan, mogao da postane predsednik vlade.
Znači, zato ste tražili od Nikolića da premijersko mesto prepusti Koštunici?
Zato sam zvao Kostu Čavoškog. Tražio sam da Vojislav Koštunica bude predsednik vlade, a da Tomislav Nikolić bude predsednik Skupštine. Na taj način Nikolić ne bi mogao da nanese veliku štetu. To ne znači da imam dobro mišljenje o Koštunici u tom trenutku, međutim kod njega se desio prelom 2007, početkom 2008. godine. Koštunica je potpuno odbacio opciju EU i okrenuo se Rusiji. I počeo je da dobija određenu pomoć od Rusa. To je za mene bio signal da je on sada drugačiji. I zbog toga sam išao na ovo rešenje. Izneo sam to na sastanku predsedničkog kolegijuma, koji je to odmah prihvatio. Nikolić se malo durio, bio nezadovoljan. Ja sam mu onda objašnjavao, nisam bio do kraja otvoren: „Ako ti budeš predsednik vlade, svi će sa Zapada skočiti na tebe, bićeš izložen linču, a ako Koštunica bude ti će napadi biti mnogo slabiji, jer je on ranije ipak bio njihov produkt, njihov kandidat“.
I Nikolić je to prihvatio?
Nije imao kud, morao je da prihvati. A bilo mu je i rano da krene u neki obračun. E sad, šta je tu bilo interesantno? I Nikolić i Vučić su radili na puču. Međutim, Vučić je klipove podmetao i Nikoliću, puštajući preko štampe raznorazne stvari – znate za Vučićev uticaj na novinare i njegovu ogromnu mrežu ličnih kontakata. Vučić je onda počeo redovnije da dolazi kod mene, jer je bio moj pravni savetnik.
Da li ste i o tome razgovarali?
Vučić kada dođe kod mene, obavezno imamo jedan deo razgovora nasamo. A ako je nešto naročito poverljivo, onda pišemo. On napiše šta ima, ja odgovorim, onda to pocepamo i bacimo. I on je meni tu iznosio svašta protiv Nikolića. Jednom mi je doneo i fotografije tog Nikolićevog „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ u Bajčetini. Šta je Vučić hteo? Hteo je da Tomu iskoristi da se taj puč ostvari, a mene da usmeri protiv Tome. Na taj način se Tomi u političkom smislu slomi vrat, a Vučić izbije na površinu.
U leto 2008. dolazi do hapšenja Radovana Karadžića i mi organizujemo velike demonstracije na kojima dolazi do tuče sa policijom. Po mom mišljenju, do toga je došlo u dogovoru sa Borisom Tadićem. I to je izvedeno da bi posle te tuče odustali od daljih demonstracija. Kada se to desilo, ja čujem da u Skupštini napadamo Tadićev režim, ali da Nikolić i Vučić idu tajno kod Tadića. Još češće Nikolić nego Vučić. A Vučić je nabavio neku aparaturu za snimanje telefonskih razgovora od 35.000 evra i slušao telefone svih ljudi iz stranke. Tako je slušao razgovore Nikolića sa Tadićem, stavljao to na papir i svaki put mi to donosio da pročitam. Da li vam deluje neverovatno?
Pa deluje nam neverovatno…
To je bilo u leto 2008. A Šutanovac je posle pričao našim poslanicima kako je hteo da napravi šalu kad su Nikolić i Vučić sedeli u kabinetu kod Tadića pa je odmah s vrata zabrinutog izraza lica rekao: „Puštaju Šešelja, sad sam dobio informaciju“. A ova dvojica kao da su u zemlju propala: „Kako? Šta?“ Kao da su najstrašniju vest na svetu dobili, kao kometa da je negde udarila. Znao sam da se približio taj čas obračuna, da se više ne može čekati.
A Tomislav Nikolić je smislio da radikalski radikalski poslanici nose bedž kad sam otišao u Hag da bi kada sam 2008. predložio Koštunicu prvi skinuo bedž. I to je svima bilo čudno. Onda je došlo do glasanja o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Dao sam instrukciju da glasamo protiv, da bi Nikolić na svoju ruku išao ne pregovore sa Božidarom Đelićem. Mi smo ga kasnije preglasali i on je podneo ostavku.
Interesantno ni Maja ni Vučić nisu voleli Nikolića jer je bio u rangu iznad njih, a smatrali su ga neobrazovanim i nesposobnim za toliki rang. Smatrali su sebe superiornim u odnosu na njega. Vučić je zaista bio superioran, nema nikakve sumnje, a Maja, ipak, nije.
A kako ste vi doživljavali Nikolića?
Ja sam u njega imao neograničeno poverenje, kao u iskrenog prijatelja. I ni u koga drugoga nisam imao poverenja kao u njega. Ja u Vučića nikada nisam imao toliko poverenja.
Ne bih mu ja ni verovao da nije bio sposoban za određene ozbiljne stvari. Toma nije imao obrazovanje, ali je imao političkog talenta. Bio je pismen. Znao je da sastavi. I on je znao da interpretira naše programske stavove i našu ideologiju, i najmanje je u tome grešio. Dosta sam ja uticao da se u tome usavrši. Na primer, kada se prvi put predstavio javnosti, to je bio njegov veliki govor u vreme pokušaja obaranja vlade Nikole Šainovića. Ja sam njemu tri, četiri puta vraćao taj govor na doradu. On ga je spremao, ali je donosio meni, ja sam mu davao primedbe, dok to nije bilo – po mom mišljenju – do perfekcije izvedeno. Znao je da uči, ovako iz prakse. Ali ga je teško bilo naterati da čita knjige. Dosta sam mu ja knjiga poklanjao, išli smo zajedno na Sajam knjiga, kupovali knjige, poklanjali su nam i drugi. Ali, on je više voleo da peče rakiju nego da čita knjige. E, to je bio problem s njim. Ali, poverenja sam imao potpuno. I zaista je bio pošten čovek. Ali, on se promenio. Kod njega se probudila pohlepa.
Kako je izgledao rastanak s Vučićem?
Todorović je bio spreman da predsednička ovlašćenja prenese na Vučića, samo da ostane. I on je to meni rekao. Ja njemu odgovaram – nemam nameru da vređam Todorovića, jer ga smatram vrlo poštenim čovekom – jesi li ti lud, sada je prilika da se i Aleksandra Vučića otarasimo, a ne da zadržimo mnogo sposobnijeg od Tomislava Nikolića. On će nam odneti stranku za nekoliko meseci. Vučić preko Pinka i drugih televizija forsira da se „Vučić ključni čovek još nije izjasnio“. Kao, on je ključni čovek. On uopšte nije bio ključni čovek. Ključni operativac je bio Boris Tadić i ovi iz američkih i drugih zapadnih službi.
Kako sad ni u njemu ne vidite sve to što ste decenijama videli?
U Vučiću ima nešto manično. On radi kao mašina, radi neprekidno. Stalno mu je telefon u ruci, prebacuje dva, tri telefona, zove ovoga, zove onoga, interveniše… I to mu je postao način života odavno. Uz to uvek je bio neuporedivo inteligentniji od Tome. Otišao je pred beogradsku skupštinu, saopštio da napušta stranku, ali javno vratio odbornički mandat. Mislio je na dugu stazu. A Tomislav Nikolić je ostao lopov koji je ukrao poslanički mandat i prekršio zakletvu datu u crkvi.
Pre odlaska u Hag pričali ste da ne očekujete da ćete imati pravu sliku šta se dešava u stranci dok budete u Hagu. Da li ste 2008. pomislili da ste negde pogrešili, a da su Nikolić i Vučić u pravu?
Zašto bi se stranka evropeizovala? Mi smo nacionalistička politička partija, zastupamo ideologiju Velike Srbije, mi smo proruski nastrojeni. Takva je bila radikalna stranka u vreme Nikole Pašića. Zašto bi se to iz korena menjalo? Ko hoće sasvim suprotnu ideologiju neka napravi novu stranku. Da su oni otišli ćutke, podneli ostavke na poslaničke mandate i formirali novu stranku, možda bismo mi i danas prijatelji bili. Oni u svojoj stranci, mi u svojoj. Kod mene nema averzije prema ljudima koji u jednom trenuku kažu „ovo meni više nije prihvatljivo, ja idem“. Ali, kada ti ideš, ne možeš ukrasti deo stranke i odneti sa sobom.
Zar niste vi Aleksandra Vučića pripremali za naslednika?
Ne mogu ja da ga pripremam za naslednika, ali sam ga pripremao za jednu od ključnih ličnosti u stranci. I zaista sam ga forsirao kad god je to bilo moguće. Kada je trebalo održati govor prilikom Miloševićeve sahrane, nisam rekao „Tomislave, hajde održi govor u moje ime“, nego sam rekao „hajde, Vučiću“. Ja sam mu dao osnovne konture, a on je sastavio govor. Zašto? Da bi on bio u prvom planu, što je više moguće. To je samo jedan karakterističan primer.
On je predsedavao onim velikim skupovima za moju odbranu, a ne Tomislav Nikolić. Jer, on je bio neuporedivo inteligentniji, ali bio je i nestabilniji. Toma je, sve dok se nije prodao strancima i Tadiću, bio vojnik partije. A Vučić je uvek znao da negde nešto izmigolji. Ja sam to odbijao na njegovu mladost. Na primer, najveću sam muku imao da odvojim Aleksandra Vučića od Dragoša Kalajića. Ja nemam ništa protiv Kalajića, on je bio ozbiljan čovek, dobar publicista, pisac, slikar… Ali, njegova ideologija nije bila bliska našoj. A on se postavio Vučiću kao neki guru. Vučić ga je dovodio ovde i pominjalo se da ga učlanimo…
U čemu se razlikujete?
U svemu. Mi smo stranka demokratskog profila. Mi smo stranka koja se iskreno zalaže za demokratski pluralizam, a Dragoš Kalajić se zalagao za korporativno uređenje. Znate u kom pravcu to vodi.
Mislite na Ljotićevce?
Kod Kalajića je bilo mnogo tih ljotićevskih ideja što je potpuno suprotno sa našim stavovima. I kada je umro, ostalo mi je urezano u sećanju, Isidora Bjelica je izjavila u jednoj svojoj emisiji, da je Dragoš Kalajić pred smrt tvrdio da je Aleksandar Vučić njegov jedini pravi ideološki naslednik. Ili nešto u tom smislu. Dakle, nije se dovodio u pitanje nikada Vučićev patriotizam, međutim, on je uvek bio mnogo ekstremniji nego što je bila stranačka linija. Na svim našim mitinzima on je imao najekstremnije govore.
Ali, vaš je stav uvek bio da cilj opravdava sredstvo. Vučić je danas uspeo da uradi ono što vi niste, da dođe na vlast? Zar onda na neki način ne treba da budete ponosni na njega?
Da je došao na vlast kao srpski radikal, kao srpski nacionalista i da je protiv ulaska u EU, ja bih bio ponosan na njega. Kako ja mogu da budem ponosan na nekoga ko mi je do juče bio blizak saradnik, a sad promenio politiku za 180 stepeni? Kako? Shvatate li besmislenost pitanja?
Pa i vi ste početkom devedesetih bili zapadnjak?
To nije tačno. U vreme kada sam bio antikomunistički disident, osamdesetih godina, ja sam se se vrlo dobro kotirao u zapadnjačkim diplomatskim krugovima u Beogradu. Svi su sa mnom bili napadno ljubazni. Nekoliko godina nisam mogao da dobijem pasoš po izlasku iz zeničkog zatvora. Onda dobijem pasoš, to je bio mart 1989, i pošto sam ranije imao poziv raznih emigrantskih organizacija iz Amerike, odem u američku ambasadu da podnesem zahtev za vizu. Bili su onda dugi redovi. Ja stanem u red, a neko me iz ambasade prepozna i uvedu me u neku kancelariju da ne čekam. Srdačno me prime, kafa, sok i za čas mi daju vizu. Viza je glasila za jednu godinu, što je tada bila retkost i glasila je na više ulazaka. To se ponovilo i 1990. kada sam ponovo išao. Ogromne sam počasti doživeo. Gradonačelnik Klivlenda mi je poklonio neku počasnu gramatu za moju borbu za demokratiju i ljudska prava, pa sam bio u zvaničnoj poseti Senatu države Ohajo, tamo su u moju čast izneli zastavu na zgradu Senata, i kada je završena tu su mi zastavu poklonili uz sertifikat da je bila izložena u moju čast. To su neki američki maniri.
Ja sam jedini srpski i jugoslovenski disident koga je zvanično primio neki američki ministar. Mene je primio Edvard Darvinski, ministar za pitanja vojnih ratnih veterana. A poznat je bio po tome što je pronašao podatke u arhivi da je Draža Mihailović odlikovan najvišim odlikovanjem američkog Kongresa. To je iznad svih predsedničkih odlikovanja. Primljen sam u Senatu, veliki broj senatora, kongresmena, primljen sam u Stejt dipartmentu, Helen Delić Bentli je organizovala ručak u Kongresu u moju čast gde je bio veći broj senatora i kongresmena. Imao sam počasnu policijsku pratnju.
(Fonet,Nedeljnik)
