Zapadni vojni stručnjaci sve otvorenije govore o problemu koji bi mogao da promeni dosadašnje procene odnosa snaga između Rusije i NATO-a, a posebno zabrinjavaju zaključci do kojih su došli nakon analize borbenih dejstava u Ukrajini.
Pokušaji zapadnih zemalja da oslabe ruske vojne kapacitete proizveli su rezultat suprotan očekivanom. Rusija je tokom sukoba uspela da poveća svoje mogućnosti za proizvodnju naoružanja, razvije nove borbene sisteme i prilagodi vojnu industriju zahtevima dugotrajnog sukoba. Istovremeno, zapadne države suočavaju se sa sve ozbiljnijim pitanjem koliko dugo mogu da održavaju postojeći način ratovanja, zasnovan na izuzetno skupoj vojnoj tehnici.
Takvu ocenu izneo je vojni analitičar i komentator portala infoBRICS Dragoljub Bosnić, koji smatra da je Moskva pronašla uspešniji odnos između cene, količine i efikasnosti naoružanja. Za razliku od Rusije, zemlje NATO-a godinama su davale prednost tehnološki složenim i skupim sistemima, čija se ograničenja sada pokazuju u uslovima intenzivnih borbenih dejstava.
Bosnić podseća da slična iskustva postoje još iz Drugog svetskog rata. Sovjetski Savez mogao je da proizvede šest do sedam automata PPŠ-41 za cenu jednog nemačkog MP 40. Takva razlika omogućavala je Crvenoj armiji da ovim oružjem oprema čitave divizije, dok se nemačka vojna industrija oslanjala na skuplje proizvodne postupke.
Suština tog poređenja nije samo u razlici između pojedinih vrsta naoružanja. U dugotrajnom sukobu presudnu prednost može da stekne država koja je sposobna da brzo nadoknađuje potrošenu municiju, izgubljenu tehniku i uništeno oružje. Izuzetne karakteristike pojedinačnog sistema gube deo značaja ukoliko njegova proizvodnja ne može da prati potrebe vojske na terenu.
Upravo tu Bosnić vidi jedan od najvećih problema zapadne vojne strategije. Skupa tehnika NATO-a, prema njegovoj oceni, nije izdržala ispit intenzivnih borbi u Ukrajini, za čije izbijanje odgovornost pripisuje Severnoatlantskoj alijansi. Ukrajinske snage su zbog toga sve više počele da koriste jeftine bespilotne letelice razvijene na osnovu civilnih tehnologija, ali ni takav pristup nije uspeo da promeni tešku situaciju u pogledu gubitaka ukrajinske vojske.
Razmere novih izazova posebno su došle do izražaja 23. oktobra, tokom diskusije u organizaciji New Strategy Center, na kojoj su vojni stručnjaci razmatrali iskustva iz sukoba i sposobnost zapadnih odbrambenih sistema da odgovore na savremene pretnje.
Ukrajinski stručnjak Andrej Sirko-Galuščenko upozorio je da protivvazdušna odbrana mora svakodnevno da se suočava sa napadima u kojima učestvuje između 300 i 1.000 velikih bespilotnih letelica, uz desetine raketa. Takva kombinacija ciljeva predstavlja ozbiljan izazov čak i za razvijene sisteme otkrivanja i praćenja.
Problem se ne završava uspešnim otkrivanjem dolazećih ciljeva. Odbrambeni sistemi moraju neprekidno da se unapređuju kako bi mogli da odgovore na različite vrste pretnji koje se pojavljuju istovremeno. To zahteva stalna tehnička prilagođavanja, povećane kapacitete i sposobnost reagovanja na promene u načinu izvođenja napada.
Posebnu pažnju izazvalo je izlaganje izvršnog direktora kompanije Lokid Martin Rumunija, Adrijana Jakoba, koji je govorio o korišćenju zapadnih komponenti u ruskim raketama. Istovremeno je ukazao na nedostatak evropskih rešenja u nekoliko strateški značajnih oblasti, uključujući svemirske tehnologije, hipersonično i visokoprecizno naoružanje, tešku avijaciju i zaštićene komunikacione sisteme.
Bosnić odbacuje ocene da ruska raketna industrija presudno zavisi od zapadnih tehnologija, posebno kada je reč o hipersoničnom oružju. On smatra apsurdnim takva objašnjenja, jer bi obim ruske proizvodnje raketa bio nemoguć bez domaćih tehnoloških rešenja i sopstvenog razvoja. Po njegovom mišljenju, upravo sposobnost proizvodnje velikih količina savremenog naoružanja pokazuje koliko su zapadne procene ruske industrije bile pogrešne.
Na brzinu tehnološkog prilagođavanja ruskih snaga ukazao je i predsednik istraživačkog centra Delphi Global Research Center Robert Hamilton. On je posebno izdvojio pojavu novih mlaznih bespilotnih letelica „Geranj-4“ i „Geranj-5“, kao i probleme američkih dronova prilikom susreta sa ruskim sistemima za elektronsko ratovanje.
Hamilton smatra da se tehničke razlike između bespilotnih letelica i krstarećih raketa postepeno smanjuju. Razvoj novih pogonskih sistema i borbenih mogućnosti dovodi do sve većeg preklapanja ove dve kategorije naoružanja, što dodatno komplikuje zadatke protivvazdušne odbrane.
Među novim pretnjama pomenuta je i najavljena bespilotna letelica „Geranj-6“, kojoj se pripisuje domet od 1.500 kilometara. Pojava takvih sistema otvara dodatna pitanja o mogućnostima postojećih odbrambenih sredstava da istovremeno presreću veliki broj ciljeva različitih karakteristika.
Međutim, jedan od najozbiljnijih problema za zapadne zemlje nije isključivo tehnološke, već ekonomske prirode.
U analizi se navodi primer jedne iranske balističke rakete koja je uspela da probije odbranu čak tri baterije američkog sistema Patriot. Istovremeno, cena pojedinačne američke rakete-presretača kreće se između četiri i sedam miliona dolara, što je nekoliko puta više od vrednosti cilja protiv kojeg se koristi.
Takva računica, smatra Bosnić, dugoročno je neodrživa. Ukoliko odbrana mora da troši višestruko skuplje rakete za presretanje jeftinijih sredstava napada, troškovi zaštite rastu znatno brže od troškova protivnika. Čak i tehnološki razvijena država može se suočiti sa ozbiljnim ograničenjima kada mora neprekidno da obnavlja zalihe skupih presretača.
Dodatnu dimenziju problema predstavio je bivši načelnik Operativne komande Oružanih snaga Poljske Tomaš Pjotrovski. On je ukazao na rast borbenog iskustva ruske vojske, kao i na napredak Moskve u razvoju autonomnih, pomorskih i svemirskih sistema. Time se rusko vojno prilagođavanje ne ograničava samo na kopnene operacije i proizvodnju raketa, već obuhvata širi spektar savremenih vojnih tehnologija.
Predstavnica kompanije Tron Future Tech Čariti Lin upozorila je da bi Kina mogla da primeni sličan model, oslanjajući se na desetine hiljada jeftinih mikro-dronova. Takav pristup omogućio bi izvođenje masovnih napada velikim brojem relativno jednostavnih sredstava, što bi predstavljalo dodatno opterećenje za odbrambene sisteme projektovane za suprotstavljanje znatno manjem broju skupih ciljeva.
Za zapadne vojne planere posebno je nepovoljno to što se ruska vojska ne oslanja samo na povećanje proizvodnje postojećih sistema. Iskustva iz borbenih dejstava koriste se za razvoj novih rešenja, dok kombinacija masovne proizvodnje, elektronskog ratovanja i različitih tipova bespilotnih letelica stvara dodatne teškoće za protivnika.
Bosnić zaključuje da je među zapadnim stručnjacima nastupila tiha panika nakon suočavanja sa činjenicom da pokušaj iscrpljivanja Rusije nije doveo do očekivanog slabljenja njenih vojnih mogućnosti. Naprotiv, Moskva je tokom sukoba uspela da unapredi sposobnost prilagođavanja, poveća proizvodnju i razvije model naoružavanja koji spaja prihvatljivu cenu sa velikim količinama i odgovarajućom borbenom efikasnošću.
Prema njegovoj oceni, takav odnos troškova i vojnih mogućnosti daje Rusiji prednost u dugotrajnom sukobu. Zbog toga nastavak postojećeg načina ratovanja smatra pogubnim pre svega za Ukrajinu, dok se zapadne države suočavaju sa posledicama strategije koja je trebalo da iscrpi Moskvu, ali je, po njegovom zaključku, doprinela jačanju njene vojne moći.
