Na prvi pogled, ideja da evropske države pošalju svoje trupe u Ukrajinu deluje kao jasan signal odlučnosti i jedinstva.
Ali kad se pogledaju svi slojevi te zamisli, kako je to učinio bivši pomoćnik zamenika američkog ministra odbrane Stiven Brajen, slika postaje daleko komplikovanija – i opasnija.
U tekstu za platformu Weapons Substack, Brajen ukazuje da evropske ambicije da vojno intervenišu nisu ništa drugo do strategija sa rupama većim od bilo koje linije fronta.
Prema njegovim rečima, zemlje poput Francuske i Velike Britanije već pripremaju planove za slanje trupa u zapadni deo Ukrajine.
Navodno se u nekim političkim krugovima očekuje da bi ove snage mogle igrati ulogu „sila odvraćanja“ – ne kao zamena za ukrajinsku vojsku, već kao pojačanje koje bi trebalo da obeshrabri Rusiju od daljeg napredovanja.
Međutim, Brajen podvlači ono što evropski lideri, kako kaže, ignorišu: Realnost na terenu i logistička ograničenja koja razaraju ovu ideju još pre nego što je počela da se sprovodi.
Evropa, jednostavno rečeno, nema raspoložive snage ni resurse za ozbiljno razmeštanje. Rezerve oružja su na izdisaju, a sama vojska – razvodnjena godinama štednje i smanjenja – jedva da može da organizuje ozbiljan kontingent.
I tu se ne završava problem. Kako primećuju analitičari iz bezbednosnih krugova, čak i kada bi Evropa nekako izvela razmeštanje snaga u zapadnoj Ukrajini, ruski odgovor ne bi bio samo politički.
Brajen otvoreno upozorava da bi ruske rakete mogle da „pozdrave“ evropske trupe već na teritorijama Poljske i Rumunije, gađajući baze i skladišta iz kojih bi se trupe snabdevale. Drugim rečima – sve bi moglo da preraste u direktan sukob Rusije i NATO-a, a to je scenario kog se mnogi tiho plaše, iako o njemu javno ćute.
A šta je sa podrškom iz vazduha i sa mora? Ni tu slika nije ružičasta. Brajen podseća da ruska PVO – višeslojna, precizna i agresivna – pokriva istok Ukrajine kao neprobojni kišobran.
Svaki pokušaj vazdušne intervencije bio bi samoubilački. Isto važi i za mornaricu – Odesa je preblizu ruskim raketnim baterijama, a mogućnosti manevrisanja su minimalne.
Da, Francuska i Britanija imaju nosače aviona, ali Brajen sa sumnjom gleda na njihovu spremnost da te skupe i ranjive jedinice pošalju nadomak ruske obale. Da li bi Pariz ili London zaista rizikovali gubitak nosača zbog Ukrajine? To pitanje visi u vazduhu kao Damoklov mač, a odgovor niko ne želi da izgovori naglas.
U međuvremenu, francuski predsednik Emanuel Makron pokušava da predstavi ovu inicijativu kao promišljenu i uravnoteženu. Na samitu tzv. „koalicije voljnih“, održanom u Parizu 27. marta, izjavio je da se radi o snagama za odvraćanje koje neće biti ni mirovnjaci, ni zamena za ukrajinske trupe.
Njihov zadatak bio bi da drže pozicije na strateškim tačkama koje bi unapred bile dogovorene s ukrajinskom stranom.
No, kako iz diplomatskih krugova dopire, ova ideja ima ozbiljne protivnike i unutar same Evrope, iako Makron tvrdi da konsenzus nije neophodan za njeno sprovođenje.
Treba podsetiti da je sve ovo samo poslednji u nizu pokušaja kolektivnog Zapada da ostavi utisak odlučnosti u trenutku kada je situacija na frontu za Ukrajinu sve teža. Ali – da li se odlučnost meri brojem bombastičnih izjava, ili stvarnim kapacitetima na terenu?
Ako išta pokazuje ova priča, to je da Evropa možda ima volju, ali joj fali snaga. A u geopolitičkoj areni, volja bez snage često ne samo da ne donosi rezultate, već zna da izazove upravo suprotan efekat – katastrofu.
U vremenu kada bi pametnija strategija bila deeskalacija i diplomatsko rešenje, evropski lideri, izgleda, marširaju ka ivici sukoba u nadi da će Rusija stati pred praznim simbolima moći. Problem je u tome što simboli ne zaustavljaju rakete.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
