Piše: Dejan Mirović
U Beogradu je 30. 3. 2018. godine održan sastanak između predsednika Srbije i takozvanog Konventa (reč koja označava francusku revolucionarnu skupštinu iz perioda nakon 1789.) ili asocijacije više od 700 NVO organizacija prozapadne provenijencije.
Neformalni lider Konventa je svakako bila Sonja Liht predsednica Fonda za političku izuzetnost. Vučić je pred njom i njenim sledbenicima izneo zaključke unutrašnjeg dijaloga o KiM koji je na njegovu inicijativu pokrenut 2017. godine.
[adsenseyu1]
Većina učesnika u unutrašnjem dijalogu, rekao je srpski predsednik, se zalagala za „status kvo“ i „čekanje bolje prilike“. Međutim, Vučić je izneo da on odbacuje većinski stav učesnika dijaloga. Srbija neće dobiti „ništa“ ako se posluša većinski stav učesnika dijaloga već će samo „izgubiti“ kazao je srpski predsednik.
Ovakav njegov stav pokazuje da on, iako pravnik, (ili čak po dekanu Pravnog fakulteta u Beogradu Avramoviću najbolji student u istoriji tog fakulteta) očigledno ne zna distinkciju između legitimiteta i legaliteta.
Takođe, grubo odbacivanje većinskog stava pokazuje da srpski predsednik nije imao ni iskrenu nameru kada je pokrenuo unutrašnji dijalog o KiM. Tačnije, veliki broj časnih ljudi, univerzitetskih profesora, predstavnika SPC i javnih ličnosti je na takav način zloupotrebljen. Učestvovali su mesecima u unutrašnjem „dijalogu“ koji je završen tako što je njihovo mišljenje odbačeno kao nebitno i pogrešno.
Pokretaču dijaloga ili srpskom predsedniku je očigledno bilo mnogo važnije da svoje stavove usaglasi sa osobama poput Sonje Liht. U tom kontekstu, srpski predsednik je 30. 3. 2018. na sastanku sa Konventom otišao i korak dalje u usaglašavanju stavova sa „drugom“ Srbijom.
[adsenseyu4]
Posredno je optužio Srbe na KiM da su krivi za loš standard svojih sunarodnika u centralnoj Srbiji jer se za njih iz srpskog budžeta izdvaja oko 500 miliona evra godišnje.
Ova omiljena drugosrbijanska fraza ipak dobija drugačije značenje kada se sagleda u okviru celokupnog srpskog budžeta od preko 8 milijardi evra ali i veličine teritorije KiM ( preciznije, izdvaja se oko 5% budžeta za teritoriju koja obuhvata 17% ukupne teritorije Republike Srbije ). Nejasno je i da li je Vučić u svoju „kalkulaciju“ uračunao i iznos kredita koji Srbija svake godine plaća MMF i Svetskoj banci za teritoriju KiM.
Srpski predsednik je u sličnom smislu ponudio opravdanje Konventu za isplaćivanje stečenih socijalnih i radnih prava Srbima na KiM: „Nekada moramo da podilazimo delu javnosti“ rekao je sa neskrivenim prezirom prema najugroženijem delu sopstvenog naroda. U tom kontekstu izneo je da navodno da postoje i „dve suprotstavljanje javnosti“. Jedna koja je za ostanak KiM u Srbiji i druga koja je za nezavisno Kosovo.
Na osnovu kojih činjenica je izveo tu veštačku simetriju nije jasno. Istraživanja javnog mnjenja pokazuje da je preko 4/5 anketiranih protiv nezavisnosti Kosova (Institut za evropske studije, mart 2018.).
Konačno, srpski predsednik je istakao da su mu bliži stavovi Konventa od onih iznetih od većine učesnika unutrašnjeg dijaloga.
Istakao je da zajednički „imenitelj“ da se „saglasimo sa nezavisnošću Kosova ali da je formalno ne priznamo“. Dakle, srpski predsednik je kao jedna od tri osobe koja po međunarodnom pravu predstavlja državu (uz premijera i ministara inostranih poslova) i čije izjave u tom smislu obavezuju, u suštini izneo da je Republika Srbija de facto priznala takozvano Kosovo. (Da li je on to namerno izneo ili je njegovo pravničko znanje više nego skromno, posebno je pitanje).
Nesumnjiva je šteta koju takva izjava donosi srpskoj državi. Prema međunarodnom pravu de facto priznanje je „priznanje novonastale države kao strane ugovornice relevantnog ugovora ili održavanje izvesnih odnosa koji nalažu pragmatični politički ciljevi“. Iz toga jasno sledi da je Briselski sporazum bio međunarodni ugovor, a ne politički akt kako je tvrdio Ustavni sud .
Osnovna svrha Briselskog ugovora je bila de facto priznanje Kosova. Preciznije, posle izjave Vučića nema više nikakve dileme da je tako. Takođe, implementacija Briselskog sporazuma (predavanje carine, policije, pravosuđa, telekomunikacija) ali i jezičko tumačenje teksta ugovora su ukazivali na takav zaključak i pre ovog priznanja, posebno pravna činjenica predaje sudova Hašimu Tačiju koja je prema međunarodnom pravu jedan od glavnih pravnih dokaza da je došlo do de facto priznanja. Nažalost, u tom kontekstu u našoj javnosti se mesecima prećutkuje da je 10% časnih srpskih sudija po cenu gubitka egzistencije odbilo da položi zakletvu pred takozvanim kosovskim predsednikom.
Što se tiče „pragmatičnih politički ciljeva“ koji se prema teoriji međunarodnog prava postižu de facto priznanjem, oni se sigurno ne odnose na srpski narod na KiM isto tako pokazuje implementacija Briselskog sporazuma. Upad ROSU i ŠIK (obaveštajna služba) na sever KiM i masovno zastrašivanje (crne uniforme, bojeva municija, maske) i maltretiranje naroda 25. i 26. marta 2018. u Kosovskoj Mitrovici, ubistvo Olivera Ivanovića u januaru 2018. početak rada albanskih sudija u Kosovskoj Mitrovici koji je izazvao pravni haos (albanske sudije još uvek ne priznaju prvostepene presude srpskih sudova, uglavnom ne govore srpski jezik) predaja telekomunikacija i povlačenje policije koje je dovelo do neviđenog bujanja lokalnog kriminala na severu (masovno paljenje automobila i radnji) sigurno nisu doneli ništa dobro srpskom narodu na KiM.
Dakle, „pragmatični politički ciljevi“ povodom de facto priznanja Kosova se mogu odnositi samo na Vučića (ostanak na vlasti uz pomoć Zapada) ili na njegovo problematično okruženje u kojem očigledno ima kriminalnih elemenata (po uzoru na švercersko-mafijaški model Mila Đukanovića u Crnoj Gori).
Konačno, Vučić na sastanku/dijalogu sa Sonjom Liht i Konventom nije isključio ni mogućnost de jure priznanje. Naprotiv, rekao je „Što se tiče priznanja de jure, neko je za to, neko nije“.
De jure priznanje u međunarodnoj praksi po pravilu uslovljeno ako mu prethodi de facto priznanje. Upravo kao u slučaju Briselskog sporazum. Na primer, Berlinski kongres iz 1878. daje nekoliko primera takvog uslovnog de jure priznanja. Aktuelniji primer su Smernice za priznavanje novih država u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu koje je EZ (EU) donela 1991. godine.
U tom kontekstu, posle javne propasti predloga o podeli KiM (ne samo štetnog već i amaterski iznetog) ili pokušaja predaje preko 90 % pokrajine zajedno sa manastirima Prištini, očigledno da se sada razmatra mogućnost formiranje ZSO kao uslov za de jure priznanje. Za takav katastrofalan potez ili de jure priznanje Kosova, preduslov je potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma koji bi bio još štetniji i sramniji od Briselskog. To su istinski zaključci Vučićevog unutrašnjeg dijaloga o KiM izneti pred Konventom i Sonjom Liht.
(NSPM)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
