Današnji razgovori predstavnika vlasti i opozicije o izbornim uslovima, praćeni teškim sporovima i sukobima, nisu ništa nepoznato u gotovo trodecenijskoj praksi višestraničkih izbora u Srbiji.
U ovom periodu bilo je daleko više konfliktnih izbornih procesa nego onih mirnih, kada nije bilo primedbi opozicije. Upravo stav opozicije prema izbornim uslovima, toku i ishodima, možemo uzeti kao kriterijum za razlikovanje naših izbora na konfliktne i mirne.
[adsenseyu1]
U svetskoj izbornoj praksi i istoriji nije nužno da konfliktni izbori budu samim tim i nedemokratski, i da su mirni izbori demokratski. U novijoj izbornoj praksi Srbije sticaj domaćih političkih okolnosti omogućava povlačenje korelacija između konfliktnih i nedemokratskih, s jedne i mirnih i demokratskih izbora, s druge strane.
U čemu je izborna specifičnost Srbije? Ona je sadržana u dužem periodu autoritarnog nego demokratskog vršenja vlasti tokom proteklih dvadeset i devet godina. Od kako su u Srbiji dopušteni višestranački sistem i pluralistički izbori (1990), na delu su više bili procesi protivustavnog delovanja monopolske stranke i njenog vođe, nego poštovanje ustava, zakona i izbornih pravila.
To se posebno moglo videti, i danas se vidi, u izbornim periodima kada je po pravilu dolazilo do teških zloupotreba sredstava vlasti kako bi se obezbedila izborna pobeda. Učestalo vehementna reakcija opozicije tim povodima bila je pokazatelj problematičnog karaktetara ovih izbora.
[adsenseyu1]
Od prvih pluralističkih izbora, u Srbiji je do danas bilo jedanaest parlamentarnih (1990, 1992, 1993, 1997, 2000, 2003, 2007, 2008, 2012, 2014. i 2016) i osam predsedničkih (1990, 1992, 1997, 2000, 2004, 2008, 2012. i 2017) izbora.
Ovaj veliki broj u relativno kratkom vremenu upućuje na jedan drugi simptom slabe vladavine – nestabilnost sistema, ali ovaj fenomen ne mora da ima odlučujući uticaj na konfliktni (nedemokratski) ili mirni (demokratski) karakter izbora. Na izbore najveći uticaj je imao širi politički ambijent koji se odlikovao kako autoritarnim tako i demokratskim obeležjima.
Kada se pogleda sled izbora u Srbiji, može se egzaktno utvrditi da su parlamentarni izbori 1990, 1992, 1993, 1997, 2014 i 2016 – dakle njih šest – imali konfliktni karakter. Preostalih pet izbornih procesa – 2000, 2003, 2007, 2008. i 2012 – prošlo je uglavnom mirno, bez ozbiljnijih primedbi opozicije. Iz ovoga se može izvući formalni zaključak da je tokom pomenutih šest izbora vladao pretežno autoritarni, a tokom preostalih pet izbora pretežno demokratski izborni ambijent.
Ova dva ambijenta obeležavali su i predsedničke izbore održane u odgovarajuće vreme. Ovakav zaključak, da bi bio pouzdan, morao bi da se ukrsti sa nekim važnim političkim činjencama.
Ako spojimo vremenske faze izbora dobićemo tri vremenska kontinuiteta: prvi – od 1991. do 2000, drugi – od 2000 do 2012, i treći od 2012 do 2019. Tako posmatrano, pada u oči da je u prvom i trećem periodu na delu ista koaliciona formula vlade i vlasti – u prvom socijalističko-radikalska (ili socijalistička sa manjim strankama), a u trećem i naprednjačko-socijalistička.
Veza između ove dve koalicione formule na vlasti i izbornog ponašanja sa pozicije vlasti je očigledna i veoma uputna. Tu vezu karakteriše politički mentalitet plebiscitarne diktature i stalne masovne mobilizacije, negovanje kulta vođe, tj. lične vlasti, bezidejna politička pragmatika (dovedena do savršenstva u drugom periodu), korišćenje svih mogućih sredstava – institucija, postupaka, oblasti delovanja i konkretnih prilika – za praktikovanje apsolutne vlasti, i sve to garnirano velikom korupcijom. U takvom optšem političkom ambijentu, izbori su značajna čvorišta.
[adsenseyu4]
S obzirom da je opoziciji bilo poprilično besmisleno da mirno sledi ovakvu političku dinamiku, ona je često pribegavala vaninstitucionalnim metodama delovanja. U par prilika – 1996/97. i 2000. godine, njoj je uspevalo da korišćenjem vaninstitucionalnih načina borbe osvoji lokalnu ili centralnu vlast u državi vraćajući regularne procedure u kolosek.
Drugo je pitanje, šta je negdašnja opozicija posle ovakvih uspeha učinila u pravcu normalizacije stanja u zemlji i gradnje funkcionalnog sistema vlasti. Ali, što se izbora tiče (naš drugi period), njeno postupanje je bilo u velikoj suprotnosti sa totalnom manipulacijom iz prvog i trećeg perioda.
Danas, pred očekivane regularne izbore 2020. godine, srpska opozicija nalazi se u istoj situaciji kao i tokom prvog i trećeg perioda. Ali, kada je reč o ova dva perioda, postoji i jedna značajna razlika koja se reflektuje na izborne šanse opozicije. Dok u prvom periodu (1991-2000) vlast u Srbiji nije bila miljenik zapadne politike – naprotiv, to bi se moglo reći upravo za opoziciju, danas (počev od 2012) situacija je obrnuta: upravo je vlast njen miljenik.
Ova činjenica baca novo svetlo na tekuće izborne sporove, koji se polako pretvaraju u konflikte i, posebno, na najnovije „posredovanje“ zapadne politike preko svoje ispostave – Fondacije za otvoreno društvo.
Cilj ovog posredovanja je opšta politička pacifikacija u državi pred važne odluke koje predsednik države treba da donese u vezi Kosova i Metohije. Da nije predizborna godina, tj. njena druga polovina, zapadni učesnici ne bi se mnogo sekirali oko jednog unutrašnjeg pitanja Srbije, izbora, koje bi bilo rešeno u skladu sa izbornom praksom trećeg perioda (2012. do danas), dakle, sa zapadnog stanovišta, sasvim korektno.
Ali blizina redovnih izbora unela je političko usijanje koje, opet sa zapadnog stanovišta, sada nije poželjno. Zato je neophodno posredovanje u interesu smirivanja. Ali, to sada nije lako, budući da je spor u vezi izbornih uslova temeljan i dubok. Ako opozicija ne popusti iz oportunističkih razloga, posrednik će ostati kratkih rukava. Kada bi (posrednik) podržao ozbiljnu izbornu reformu, praktično ono što opozicija zahteva, Vučić ne bi imao onu komotnu većinu, a to je 55% glasova plus glasovi koalicionih partnera, koja bi mu olakšala potpisivanje akta o priznanju tzv. Kosova.
[adsenseyu4]
Kada bi, pak, podržao kozmetičke izmene u skladu sa verovatnim pristankom vlasti, opozicija, ili bar njen najveći deo, bojkotovala bi izbore, a to je krajnje nepoželjno sa stanovišta ovog kvaziposrednika. Tako stvari danas izgledaju, posle druge runde razgovora.
Sada su sve tri strane u neprilici. Moje je mišljenje da je u najvećoj neprilici srpska opozicija, jer je dopustila da joj ove smutne radnje stranaca oduzimaju vreme za konsolidaciju njene autentične politike otpora. Na tom putu, izbori su važna stanica, ali ne i odlučujuća. Na njih je moguće izaći ali nije nužno. Sve zavisi od uslova koje ona sama mora da izbori. A može da ih izbori samo u jednoj strateškoj borbi u kojoj je bojkot opštih izbora važan adut.
Dinamika njene konsolidacije ne bi trebalo da ima bilo kakve veze sa nestrpljenjem zapada povodom kosmetskog pitanja. Reč je o državi koju ona treba da vodi u budućnosti; bar tako kažu. Mogući bojkot izbora deo je domaće a ne tuđe političke dinamike.
Današnje posredovanje zapada podstanuto je i strahom od bojkota narednih izbora i pokušaj je njegovog predupređenja. Koliko god da podržavaju Vučića, njegova stoprocentna pobeda na izborima ne bi obezbedila, već bi sasvim obezvredila, institucionalni legitimitet za priznanje tzv. Kosova. Sa opozicijom u parlamentu bilo bi to drugačije. Bio bi to, međutim, njen dvostruki poraz: u tom važnom momentu ona bi izigravala normalnost sistema u kojem bi se obrela posle izbornog fijaska.
Slobodan Samardžić (srbijasvet.wordpress.com)
