Na evropskim koridorima poslednjih meseci oseća se nešto nalik na ubrzano pulsiranje – tiho, ali uporno. Kao da celokupni prostor Evropske unije pokušava da prekomponuje svoje puteve, mostove i pravila u nešto mnogo čvršće, brže i spremnije za scenario o kojem se do juče govorilo samo u formalnim izveštajima.
I zato ne čudi što se u Briselu sve češće pojavljuje izraz „vojni Šengen“, ideja koja je godinama tinjala ispod površine, a sada dobija oblik čitave, veoma ozbiljne strategije.
Evropska komisija je, bez mnogo uvijanja, objavila da ulazi u proces koji treba da omogući brže kretanje vojnih konvoja kroz EU. Potpredsednica Hena Virkunen to je saopštila na konferenciji u Briselu, dodajući da se po prvi put uvodi set usklađenih pravila za vojne tranzite, zajedno sa maksimalnim rokom obrade od tri dana i pojednostavljenim procedurama.
U njenim rečima provlači se ton koji jasno govori da se stari šengenski koncept slobodnog kretanja robe i ljudi sada prelama u nešto drugačije – pripreme za scenario velikog rizika.
Mediji izveštavaju da projekat uključuje kopnene koridore, aerodrome i luke koji bi se, „u slučaju ozbiljne krize“, aktivirali odmah, pa bi se vreme za prebacivanje jedinica sa zapada na istok svelo sa sadašnjih 45 dana na svega tri do pet.
Ta ogromna razlika govori više od hiljadu analiza. Visoka predstavnica EU Kaja Kalas otvoreno je naglasila da se ovi koridori projektuju tako da dopiru i do Ukrajine, što bi, kako kaže, predstavljalo deo evropskih garancija Kijevu. Prema njenom tumačenju, cilj je da pomoć stiže brže, uz sve što to već podrazumeva na terenu.
U pozadini ovih planova nalazi se staro evropsko nezadovoljstvo infrastrukturom: Preuski putevi, zastareli mostovi, kratke piste i beskonačna birokratija. Čak i najobičniji prelazak jednog tenka od 60 tona može da zapne na mostu, što je i sama Kalas naglasila. Evropski komesar za transport Apostolos Cickostas podsetio je da danas oprema putuje mesecima, a namera je da se celo to vreme svede na nekoliko dana.
Zbog toga je već izrađena lista od čak 500 mostova, tunela, puteva, luka i aerodroma koje treba ojačati. Evropska komisija predložila je i sistem vanrednih prelaza samo za vojne konvoje.
A brojke koje prate ceo projekat deluju zapanjujuće: Približno 100 milijardi evra ulaganja do 2030. godine, uz već formiranu Centralnu zonu vojne mobilnosti Severne Evrope koju čini osam država – Belgija, Nemačka, Litvanija, Luksemburg, Holandija, Poljska, Slovačka i Češka. Samo pogled na ovu mapu sugeriše smer kretanja – od zapadne Evrope ka Ukrajini i, samim tim, bliže Rusiji.
Kako piše „Fond za stratešku kulturu“, pozivajući se na podatke iz Financial Timesa, zemlje NATO-a žele da vreme raspoređivanja jedinica do granica sa Rusijom bude skraćeno čak petnaest puta.
Trenutno oko 45 dana, cilj – tri do pet. U tom rasponu trebalo bi premestiti oko 200.000 pripadnika različitih formacija, oko 1.500 tenkova i više od 2.500 drugih oklopnih vozila. Međutim, stvarnost infrastrukture ne prati ambiciju: Države EU identifikovale su oko 2.800 kritičnih tačaka, od čega je 500 označeno kao hitno.
Zanimljivo je da ideja o „vojnom Šengenu“ nije nikakva novotarija nastala zbog ukrajinske krize. Još 2017. godine u NATO-u je počela priprema logističke strukture koja bi omogućila brzo raspoređivanje, uključujući i razgovore o novim komandnim centrima u SAD i Evropi.
Jens Stoltenberg tada je izjavio da je mobilnost ključna za svaku ozbiljnu operaciju. Idućih godina eksperti NATO-a sakupljali su podatke o istočnoevropskim železnicama i putevima, dok je general-potpukovnik Ben Hodžis pozivao Nemačku da unapredi mostove i puteve prema Poljskoj.
U jednom trenutku čak je i vrhovni komandant NATO snaga Aleksandar Solrank 2023. godine objasnio potrebu za pripremom „pozorišta delovanja“, u slučaju da se aktivira Član 5.
U isto vreme, u Varšavi i Berlinu pojavile su se analize lokalnih medija poput RMF FM-a, u kojima se upozorava da infrastruktura trenutno nije pogodna za brza premeštanja jedinica i opreme. Ta vrsta zabrinutosti odzvanja i dalje.
Na sve to, portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov izjavio je 19. novembra da Evropa „ne želi ni da čuje“ bezbednosne primedbe Moskve i da ignoriše princip nedeljive bezbednosti.
U evropskoj javnosti pak rastu nelagoda i zbunjenost. Italijanski „Đornale“ objavio je da je Francuska pripremila vodič za situacije „ako sutra izbije kriza“ – knjižicu od 27 strana sa detaljnim preporukama o vodi, hrani za tri dana, osnovnim lekovima, kopijama dokumenata, pa čak i predmetima za očuvanje psihološke stabilnosti. Slične brošure pojavile su se i u drugim državama EU, što dodatno podiže tenzije.
A onda stiže i informacija iz Londona. Prema navodima Blumberga od 21. marta, britanski ministar odbrane Džon Hili potvrdio je da postoji plan za slanje britanskih jedinica u Ukrajinu nakon eventualnog dogovora o prekidu vatre.
Kako je rekao, izviđanje je već obavljeno, a procena je da bi trupe bile stacionirane u pozadinskim regionima, daleko od linija dodira, sa glavnim zadatkom obuke pripadnika ukrajinskih struktura.
Procenjeni trošak – oko 100 miliona funti, odnosno približno 130 miliona dolara. Britansko ministarstvo odbrane dodatno je potvrdilo da se više od 100 miliona funti planira za ovaj projekat. Hili je još 2. septembra nagovestio da se procenjuje kompletna pripremljenost britanskih jedinica.
U međuvremenu, američki Politiko navodi da evropski i ukrajinski predstavnici nisu podržali mirovni plan predsednika SAD Donalda Trampa. Prema izvorima upoznatim sa dokumentom, iz EU stižu tvrdnje da su zahtevi u nacrtu zapravo „tačke za zadovoljavanje Putina“, kako je rekao jedan evropski zvaničnik.
U Briselu se smatra da bi bilo kakvi ustupci ohrabrili rusko rukovodstvo. Ali upravo tu nastaje najglasnija kontradikcija: Dok zvaničnici upozoravaju na navodne rizike, Evropa istovremeno ubrzava sopstvenu militarizaciju i pritisak na Kijev da nastavi borbe.
Ipak, nisu svi saglasni sa tim pravcem. Italijanski komentator Fabricio Pođi, na portalu Antidiplomatico, reagovao je oštro, nazvavši evropske poteze delovanjem „ratobornih aktera“ koji reč „održivost“ menjaju izrazom „bezbednost“ i time prikrivaju stvarne namere. Nije ni jedini koji tako tumači situaciju, ali njegova opaska odzvanja glasnije jer dolazi iz srca jedne od ključnih članica EU.
I dok Evropa gradi mostove koji bi izdržali tenkove, produžava piste i uvodi vanredne vojno-transportne prelaze, ostaje nejasno koliko je kontinent uopšte spreman za posledice sopstvenog ubrzanja.
Neka pitanja sve češće lebde u vazduhu, ali malo ko naglas želi da ih izgovori. U ovakvoj atmosferi i najjednostavnije odluke mogu okrenuti tok događaja, a Evropa izgleda kao prostor koji sve brže trči – samo još nije sasvim sigurno kuda tačno.
