U ovom slučaju, naravno, drugosrbijanci nisu protiv Vučića, nego protiv Stefana Nemanje
Ko je za nas Stefan Nemanja?
Od Srednjeg veka, Srbi su znali ko je Stefan Nemanja, u monaštvu narečeni Simeon. U prvom periodu, on je sveti vladar i patron srpskog naroda, kao i monah i ktitor mnogih svetinja, pa se kao takav i proslavlja ( ovo je naglašeno u žitijima njegovim koji su pisali sinovi Stefan i Sava (ovde; ovde)). Domentijan i Teodosije ga veličaju kao praoca Srba – „Novog Izrailja“, izabranog naroda Božjeg. (ovde)
Za Vladiku Nikolaja, on je bio prvi veliki srpski teodul – sluga Božji, koji je pozvao ceo narod na teoduliju kao svecelo služenje Hristu. (ovde)
Naravno, živimo u doba globalističkih utvara koje je sve činilo da se delo Nemanjino zaboravi.
[adsenseyu1]
Godine 2013. se, recimo, bilo navršilo devet stoleća otkada se rodio veliki župan Stefan Nemanja, u monaštvu Simeon, u svetaštvu Mirotočivi, otac srpske otadžbine.
NJegov jubilej, međutim, nije bio dostojno obeležen, kao ni dvestagodišnjica smrti slavnih ustanika – Zeke Buljubaše i Hajduk Veljka Petrovića; prećutkivan je na zvaničnim mestima, kao i dva veka od NJegoševog rođenja. Razlozi su prosti: u Crnoj Gori je bila (i još je) na vlasti antisrpska koalicija montenegrina, koji nije želela ni da pomene Nemanju, rođenog u Ribnici (gde je današnja Podgorica), jer je on otac Svetog Save, koga je bard dukljanoidstva, Jevrem Brković, proglasio „genocidnim“ pošto je, navodno, negda „katoličku“, Crnu Goru „popravoslavio“. Zvanična Srbija se, posle Briselskog sporazuma, nije baš rado sretala sa Nemanjom, a i vrh Srpske Crkve bio je zabavljen proslavom 1700-godišnjice Milanskog edikta u Nišu, a ne u Milanu.
Otkriveno šta piše u dokumentima od kojih se Beogradu diže kosa na glavihttps://t.co/dnAkDJsDsh
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) August 24, 2020
Pa ipak, Nemanjino delo se ne može zaboraviti. Na njega su nas podsetila braća Rusi, čiji je vajar Aleksandar Rukavišnjikov Srbima poručio koga treba da pamte.
Sveti Sava – otac svog oca
Osnivač dinastije Nemanjića, najznačajnije srpske vladarske loze, bio je otac trojice sinova: Vukana, Stefana i Rastka. Ipak, priču o Nemanji ne počinjemo od njega, nego od njegovog najmlađeg sina. Zašto? Zato što je Savina ličnost i delo unutrašnje jezgro ne samo Srbije epohe Nemanjića, nego i Srbije kao takve, Večne Srbije, čije je osnovno načelo: „Zemaljsko je za malena carstvo,/ a nebesko uvek i doveka“. Sveti Sava je, naime, na svoje najbliže delovao uzvišenim stremljenjem ka Nebeskoj Otadžbini, to jest opredeljenjem za monaštvo.
On je u manastir privukao svog oca i majku – Nemanja i Ana postali su Simeon i Anastasija; zamonašio je brata Stefana (monah Simon) i sinovca Radoslava (monah Jovan). Stefanov sin Predislav postaće Sava Drugi, arhiepiskop srpski.
Vukanov sin Dimitrije postaće monah David. I Uroš Prvi umreće kao monah Simeon, njegova supruga kao monahinja Jelena, a njegov sin Dragutin kao monah Teoktist. Zamonašiće se i sestra Stefana Dečanskog Neda, i postaće Jelena. Dušanova udovica Jelena u monaštvu će poneti ime Jelisaveta. Poslednji Nemanjić, sin Dušanovog polubrata Simeona – Siniše, Jovan Uroš, upokojiće se kao ktitor manastira Meteora, monah Joasaf.
[adsenseyu4]
Ovakvo stremljenje duhovnom životu i odbacivanju zemnog svakako je bilo na Savinom tragu. A Sava je znao da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. To će svetosavsko znanje knez Lazar Kosovski kasnije samo zapečatiti krvlju svojom i svojih sapodvižnika.
Trenutak samonadilaženja
Posle mnogih i velikih borbi za otadžbinu, koju je proširio i učvrstio, godine 1196, na državnom saboru, Nemanja se odriče prestola i skupa sa suprugom Anom odlazi u manastir. On se zamonašio u svojoj zadužbini, Studenici, a ona u manastiru Presvete Bogorodice u Toplici. Velikožupanski presto je ostavio sinu Stefanu, a sinu Vukanu dodelio upravu nad Dukljom.
Godine 1197, Nemanja odlazi u Svetu Goru, u manastir Vatoped, gde se pridružuje svom sinu, koji je od rane mladosti svetogorski podvižnik. Sa dozvolom grčkog cara, obnavljaju zapušteni manastir Hilandar 1198. godine, a Nemanja ga bogato daruje. Tu će se i upokojiti 1200. godine, oplakan od cele svetogorske zajednice. NJegove mirotočive mošti Sveti Sava 1208. prenosi u Studenicu, gde i danas počivaju.
E, sad, po drugosrbijancima, Nemanja nije nikakav svetac. Oni, naravno, znaju to bolje od Boga koji je Svetog Simeona proslavio.
Bogumili: hipici ili mačenosci
Najveća primedba naših humanističkih drugosrbijanaca, punih ljubavi prema srednjovekovnim stradalnicima (i prezira prema jasenovačkim novomučenicima, naravno), jeste tobožnji genocid Nemanjin sproveden nad srednjovekovnim hipicima zvanim bogumili. Bogumili su pevali „Mir, brate, mir“, a Nemanja ih je klao, o čemu je, kao o paklenom grehu velikog župana, ovih dana pisao rodonačelnik srpske klozetske poetike, o čijim ranim „uradcima“ se svojevremeno oglasio predavač na času anatomije drugosrbijanskih intelektualnih kadavera, Slobodan Antonić. (ovde)
[adsenseyu1]
Ali, stvarno, ko su bili bogumili?
Ko se podrazumeva pod tim imenom u Srednjem veku?
Naš ugledni vizantolog i kanonista, dr Miodrag M. Petrović, objavio je knjigu svojih ogleda o bogumilskolatinskoj jeresi i „Crkvi bosanskoj“ u kojoj je konačno dokazao da se u srpskim srednjovekovnim spisima pod bogumilima (koji su, inače, izvorno bili dvobošci – verovali su u, podjednako snažne, dobrog i zlog boga, a prezirali Crkvu i državu kao đavolje tvorevine, a kod nas ih, kao takvih, nije ni bilo, bar ne u značajnom broju) podrazumevaju novi bogumili, rimokatolici, Latini (tako ih zove Sveti Simeon Solunski), koji su uveli jeres „filiokve“ (Duh Sveti ishodi i od Oca i od Sina,čime se u Svetu Trojicu uvodi manihejski dualizam). (ovde)
Novi bogumili, rimokatolici, imali su snažan uticaj na srpske zemlje onog vremena, i pokušavali su da Srbe privuku na stranu pape. Takvih je bilo i među Srbima, naročito među plemstvom (setimo se Vukanovog početnog opredeljenja za Rim, pa i Stefanovih dvoumica oko krunisanja ). Zbog toga je Sveti Sava na Saboru u Žiči 1221, kada je brata Stefana krunisao po pravoslavnom obredu, kolebljivima posvetio mnogo pažnje, učeći sav sabor da izgovaraju pravoslavni Simvol vere, bez „filiokve“.
U svom Zakonopravilu doneo je značajan tekst protiv latinske jeresi, koja se u ono vreme nametala Vizantiji i balkanskim pravoslavnim hrišćanima. Latinski vladari, poput Mađara i Mletaka, bili su stalna pretnja srpskim „šizmaticima“, pa je Nemanjina borba protiv njih bila samo početak sukoba, koji će trajati, sa periodima mira, do cara Dušana, ali i kasnije.
Sabor protiv bogumila
Na fresci Nemanjinog sabora protiv bogumila u crkvi Svetog Ahilija u Arilju (zadužbini kralja Dragutina), o kojoj je svojevremeno pisao istoričar umetnosti Mlađan Cunjak, vidi se Nemanja na prestolu. S jedne njegove strane su episkopi u odeždama i sa oreolima oko glave, s druge strane episkopi bez oreola. Zna se da izvorni bogumili nisu imali episkope, već su prezirali crkvenu organizaciju, verujući da iza nje stoji đavo. Jedini koji su u Nemanjino vreme imali episkope, a nisu bili pravoslavni (koji su, inače, na fresci u Arilju predstavljeni s oreolima) bili su upravo rimokatolici. (ovde)
[adsenseyu4]
Baš protiv njih je, ponavljamo, Nemanja vodio veliku borbu, jer je i u to vreme Rim pokušavao da nametne svoju vlast celom Balkanu. Nemanja je, kao i njegovi potomci, bio spreman na političku saradnju s rimokatoličkim državama, Mlecima i Ugarskom, ali je duhovno branio identitet svog naroda, što ističu i Sava i Stefan u svojim žitijama oca, naglašavajući da je on kršten dva puta – prvi put u Zeti latinski, a zatim u Rasu – pravoslavno.
Nemanjići su, naravno, davali potpunu slobodu veroispovesti izvornim rimokatolicima (Dubrovčani su imali i svoje hramove i svoje sveštenstvo u Srbiji). Jedino im je bio zabranjen prozelitizam, što naročito naglašava car Dušan u svom Zakoniku.
Ni Srbi u Bosni nisu bili bogumili, nego pravoslavni. (ovde)
Naši preci su, da ponovimo, papiste zvali novim bogumilima, filiokvističkim dualistima. Sa njima, moćnima i na Rim oslonjenima, Nemanja jeste vodio borbu. I to je bio pravi rat, mač protiv mača, koplje protiv koplja, a ne klanje nevinih hipika, kako se priviđa drugosrbijancima, što misle da je Nemanja Ratko Mladić svoje epohe.
Svetac
Odreći se prestola na vrhuncu moći i postati inok u ubogoj odeždi – to je istinski izraz hrišćanske vere, koja zna da je, kako reče Sveti apostol Pavle, naše življenje na nebesima. Ko bi, od današnjih političara, uradio ono što je uradio Nemanja? Josip Broz Tito, koga je, kao borbenog bezbožnika, blaženopočivši vladika Danilo budimski zvao „debeli mrtvac Groz“, prosto nije hteo da umre. Kao krpelj vezan za ovdašnja blaga, neprestano je primao svežu krv, podvrgavan intervencijama, okruživan maserkama, i dočekao osamdeset osmu godinu verujući da je na zemlji besmrtan.
Ne tako otac naše otadžbine, Nemanja, ne tako. Na saboru svoje države 1196. on se odriče prestola u korist sina Stefana, naglašavajući, kao Sveti Simeon Bogoprimac, da je došao čas da Gospod primi dušu njegovu s mirom i da se on uputi ka večnosti i uzme smernu monašku rasu. Izvesno vreme proveo je u svojoj zadužbini Studenici, a zatim otišao sinu Savi na Svetu Goru. Ovu monašku državu, mesto dodira neba i zemlje, Stefan Prvovenčani u „Hilandarsskoj povelji“poredi sa prekrasnim razgranatim drvetom u čijoj krošnji pevaju monasi, te, kako on kaže,„mudre ptice ljubavi“, među kojima je i njegov „detić Sava“.
Iz Vatopeda, gde su izvesno vreme bili zajedno, postajući njegovi ktitori ( njihove freske nalaze se na ulazu u vatopedski saborni hram ), odlaze da podignu Hilandar, Srbima u večnu baštinu. I tamo umire, zahtevajući od sina Save da ga položi na tle i stavi mu kamen pod glavu, dajući mu ikonu Majke Božje Odigitrije – Putevoditeljke u ruku. Želeo je da tako ode zato što je znao da je prah i pepeo. Iz svih svetogorskih manastira stizali su monasi da se oproste s njim, diveći se vladaru koji je presto odbacio radi inočke rase. Od svih je on molio oproštaj i blagoslov i to je, po rečima Savinim, bilo za divljenje – onaj pred kojim su za života drhtali neprijatelji, sada je bio manji od makova zrna, predajući se Hristu i tražeći oproštaj da bi, kako kaže narodna pesma „Sveti Savo“, „duši mjesto uhvatio“.
Odmah posle smrti, iz moštiju Simeonovih, kao naročiti znak blagodati Božje, poteklo je celebno miro. Miro je nastavilo da teče i posle prenosa moštiju u manastir Studenicu. Kad je prestalo, zbog grehova naših, da teče u Studenici, u Hilandaru se projavilo čudo sa lozom Svetog Simeona, koja je izrasla iz njegove grobnice.
Čudo Loze Nemanjine
Ha južnoj strani hilandarskog sabornog hrama, zadužbine Milutinove i Lazareve, izrasla je visoka i razgranata vinova loza, koja je, kako se kaže, polegla „po svojoj perguli“. NJeno stablo izvire iz samog zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz praznog groba Svetog Simeona Mirotočivog, koji se nalazi pored tog istog zida, ali s unutrašnje strane hrama. (Kameni sarkofag iz srednjeg veka sveštenik Vojislav Bilbija obložio je zlatom i srebrom svoje veštine, jednim od najlepših primera savremene pravoslavne umetnosti u nas.)
Predanje o lozi Svetog Simeona zapisano je u „Uputstvu za neplodne supružnike“, koje hilandarski monasi daju potrebitima:
„Kad je od smrti Svetog Simeona (13. februara 1200.) proteklo sedam godina i kada je Sveti Sava došao iz Karejske isposnice u manastir da bi pripremio prenos moštiju Svetog Simeona u Srbiju, radi mirenja zavađene mu braće, onda su hilandarski monasi neutešno plakali. Tada se Sveti Simeon javi na snu igumanu Metodiju i kaže mu da je potrebno da njegove mošti budu prenete na rodnu grudu, ali da će, za utehu hilandarskom bratstvu, iz praznog groba njegova iznići loza, i dok ona bude rađala, dotle će i blagoslov njegov na Hilandaru da počiva.
Da se ta loza održala i do danas, i da svake godine bez izuzetka bogato rađa, iako joj se, sem orezivanja, nikakva druga nega ne ukazuje, niti se kakve mere protiv filoksere ili drugih bolesti i štetočina preduzimaju – predstavlja veliko čudo Božije, i time veliku moralnu utehu i duhovno bodrenje za naše hilandarsko bratstvo, a i za sve verujuće Srbe.
Ali ta loza nije samo po tome izuzetna. Ona ima i jedno drugo svojstvo – od njenog ploda razrešuje se neplodnost supružnika, koji sa verom i molitvom prihvate ovo čudotvorno sredstvo.
Prvo upamćeno čudotvorno dejstvo loze Nemanjine, po predanju, zbilo se u 16. veku, kada je y manastir došao moćni paša (možda solunski, to se sa sigurnošću ne zna). On je bio bez muškog naslednika, pa je, tražeći leka, došao u đaurski manastir i ispričao o svojoj nevolji. Nisu mogli da mu ponude drugu svetinju, kao inovernom, ali mu dadoše tri zrna grožđa svetosimeonovske loze. Paša, po veri, dobi sina, i pokloni Hilandaru metoh Milo Arsanica, danas poznat kao Kakovo, koji je y 18. veku imao oko 10388 hektara, uglavnom šume. Od prerade kestena sa Kakova manastir se i danas umnogome izdržava.“
Što se upotrebe Nemanjine loze tiče, onima koji žele da, kako kaže jedna od molitava iz Svete Tajne Venčanja, dobiju „plod utrobe na korist“, hilandarsko uputstvo kaže sledeće:
„Oni koji žele da, po Božijem blagoslovu imaju plod utrobe svoje, treba da se obrate molitvama sv. Simeonu Mirotočivom, koji je bio podvižnik Svete Gore Atonske kada je ostavio svoje carstvo srpsko; koji je sazidao manastir Hilandar u kome je, posle mnogih i velikih trudova, a bogougodna živoga i umro, te za to dobio dar od Boga dar da čini čuda -da dreši neplodnost onih supružnika, koji verom njemu pribegavaju toga radi, bere se grožđe i grančice sa one vinove loze, koja je čudnim načinom izrasla iz samog groba Sv. Simeona. U jednom sledovanju su tri zrna grožđa i jedno parče od orezane loze. Ovo se parče stavlja u pola oke (650 grama) osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju pre svakog jela za 40 dana. Potom uzima suprug jedno zrno grožđa, a supruga ostala dva”.
Tome prethode usrdan post i molitva.Sveti Simeon preko svoje loze čini velika čuda i danas – ne samo Srbima, nego i svima pravoslavnima koji ištu njegovu pomoć.
Evo odlomka iz pisma Patriše, supružnice Zoranove, iz Ohaja, koje je u manastir Hilandar stiglo krajem 1987. godine:
„He ulazeći u sve pojedinosti istorije mojih problema oko trudnoće, dozvolite da Vam samo kažem da sam za poslednjih šest godina imala pet operacija, i da sam uzimala sve moguće lekove, uključivši i one koje se uzimaju ako se želi dete iz epruvete. Iako nisam uzela učešće u takvom programu, iz etičkih razloga, ipak sam uzimala lekove, jer ja imam samo jednu polovinu jajnika i jedan kanal. Obzirom na brojne operacije, koje sam imala, uzimala lekove bez ikakvih rezultata i slično, lekari su pokušali da usmere moju pažnju od ostajanja u drugom stanju na usvajanje nekog deteta.
Lekove sam prestala da uzimam u avgustu 1984, a naš dragi sveštenik i prijatelj, doneo nam je lozu sv. Simeona sa Svete Gore. Uzeli smo grožđe i počeli molitve u novembru 1984, pre božićnog posta i držali smo se uputstva o postu i molitvama. Nastavili smo sa molitvama sve dok nisam ostala u drugom stanju u junu 1985. godine, a Simonidu sam rodila u martu sledeće godine. Krstili smo je po pravoslavnom obredu kod oca M. Matejića, od koga prima redovno sveto pričešće.“
A evo jednog novijeg pisma, koje je potpisala „raba Božija“ Viktorija iz Rusije:
„Veliko čudo dogodilo se u mome životu. Muž i ja čekamo da se pojavi na svet mališa, naš dugo čekani prvenac. Tek nedavno, osetila sam njegove prve pokrete u mojoj utrobi. To je takva neopisiva sreća i tako sam blagodarna Bogu za nju. Hiljadu puta sam mu zahvalna za sve, što je bilo, jeste i biće u mom životu, za sva iskušenja kroz koja sam morala proći, da bih sada iznenada milovala rastući životić, i radovala se ovom čudu začetka novog života.“
A Grkinja Panajota Camita – Elefteriju javlja manastiru Hilandaru:
„Poštovani oci blagoslovite!
Zovem se Panajota Camita – Elefteriju i živim u Halkidi. Pišem vam da dodam još jednu stranicu u arhiv čuda Sv. Simeona, jer je i nas Bog udostojio da postanemo roditelji posle devet godina braka.
Bila sam u procesu veštačke oplodnje, pod stresom i razočarenjem, jer su pokušaji svih ovih godina bili bezuspešni, a ni lekar nije bio optimističan. Sasvim slučajno, neki naš poznanik nam je doneo grožđice i lozu Sv. Simeona sa pratećom knjižicom. Bilo je to kao poruka od Boga, jer nikada pre nismo čuli za čuda Sv. Simeona, ali i zato što se dogodilo u datom trenutku. Kao rezultat, prevazišli smo sve probleme, i Sv. Simeon nas je velikodušno darivao, ne jednim nego satroje dece (trojke, u skladu sa brojem grožđica koje smo uzeli).
Sveti Simeon je bio uz nas tokom čitave trudnoće i porođaja, jer je rođenje trojki, po rečima lekara, izuzetno teško. Za Boga, međutim, ništa nije nemoguće. I tako sada u naručju držimo Simeona (najmanja počast koju smo mogli odati svecu), Dimitrisa i Irini. Šaljemo vam njihovu fotografiju i molimo da se pomolite za našu porodicu (Andreasa, Panajotu i decu).“
Čuda se i danas dešavaju, na slavu Boga i Svetog Simeona.
A mi smo ga, avaj, često zaboravljali.
Ko nije zaboravio Svetog Simeona?
Ipak, ima onih koji ni jubilarne 2013. godine nisu zaboravili Svetog Simeona Mirotočivog. To su, gle čuda, opet bila naša braća Rusi: na Malu Gospojinu te godine oni su došli u Srbiju i započeli Krsni hod posvećen devetstogodišnjici njegovog rođenja.
Svetog Simeona i četiristogodišnjici dinastije Romanov. Cilj im je bio da stignu peške od hrama Svetog Save do Pećke patrijaršije, da bi tamo bili na dan Pokrova Presvete Bogorodice, 14. oktobra. Prošli su kroz Šumadijsku, Žičku, Kruševačku eparhiju, pa kročili u Raško – prizrensku.
Duhovnik krsnog hoda je bio otac Anatolije, veliki prijatelj srpskog naroda. On je, u intervjuu za „Geopolitiku“ oktobra 2013, između ostalog, rekao:
„U Rusiji su se oduvek priređivale litije da bi se žito odvojilo od kukolja, da bi se stvorila blagodatna atmosfera među ljudima, i da bi se oni ponovo prenuli i vratili veri, Hristu i pravoslavlju. /…/Ovaj Krsni hod koji ide ka Kosovu je oslobađanje od grehova. Utiče čak i na one ljude koji ne veruju u Boga, pa se dešava da se neko od njihi preobrati./…/LJudi koji učestvuju u Krsnom hodu se u izvesnom smislu uspinju na golgotski kr i saraspinju se sa Gospodom. Oni su spremni da za Hrista postradaju.Čoveku je strašno, i teško mu je, ali mu Gospod daje snagu,hrabrost i jedno svetlo stanje kada čovek prestaje da se boji. Kada vidite koliko malo ljudi danas učestvuje u litijama – to je dokaz duhovnog stanja ljudi i toga koliko smo mi odstupili od vere. Potpuno smo opsednuti materijalnim životom pod uticajem kneza ovoga sveta./…/ Po proročanstvima, vi ćete vratiti Kosovo. Treba da se nešto dogodi u srpskom narodu da do toga dođe. U tome će pomoći ruski narod.“
Sada nam je iz Rusije u srce naše prestonice, grada koji je Sveti Stefan Visoki, Lazarev sin, vo vremja ono, posvetio Majci Božjoj, stigao spomenik Stefanu Nemanji, koji će Crnograd greha molitvom pretvarati u Beograd Bogom obasjani, jer njegov obraz, po majoru Gavriloviću, svagda mora ostati svetao.
Kakvi im spomenici ne smetaju?
Čim je, u krugu dvojke, počeo da se podiže spomenik Nemanji, drugosrbijanštini se lice okrenulo na zatiljak, kao u čuvenom filmu „Isterivač đavola“ Vilijema Fridkina. Užasno se osećaju – u bivšem Titovom Užicu spomenik Velikoj Srbiji, a u Beogradu, gde je, u ime NATO pakta, Groz vladao kao lažni car, spomenik Nemanji. Ni ne pomišljaju da Jožeka Kumrovačkog iz Kuće cveća vrate u rodno mu„lepe ti je, lepe ti je, zagorje Zelene“. To bi bila i Božja i ljudska pravda, jer je iz „lepe ti je, lepe ti je“ dotični i potekao da bi, kasnije, usrećio Hrvatsku, što je, od srbocidne ustaške mašinerije u službi Hitlera, postala, zahvaljujući baš Brozu, oličenje bratstva – jedinstva (a Zagreb grad „narodni heroj“).
Ne smeta im ni spomenik Bogdana Bogdanovića u Jasenovcu, tobož „kameni cvet“, a, u stvari, ustaško U, kao što im ne smeta ni „Beograd na vodi“ kad noću sija sa ustašolikim U. Ali, Stefan Nemanja im bode oči. Osećaju se kao bogumili koje veliki župan, u najstrašnijim njihovim autošovinističkim košmarima, noću juri da im glave seče, jer su Srbi, avaj, oduvek genocidni narod, a Nemanja je, kako rekosmo, srednjovekovni Ratko Mladić.
Tužna priča o jednom režiseru
Tužno je da se svemu pridružio i jedan ozbiljan naš režiser, koji je, pre no što je upao u zamku autošovinizma, znao šta je Prokrustova postelja ideologije, demontirajući je, recimo, u filmovima „Majstori, majstori“ i „Tito i ja“. Kasnije je opasnosti dvodimenzionalnog ideologizovanja stvarnosti sasvim zaboravio. Prihvatio je, bar na prvi pogled laka srca, ideologiju građanizma, prikrivenog naciglobalizma, iako je, neosporno, bio intelektualac sposoban da uoči sličnosti između titoizma i sorošizma. Nije ih uočio, iz samo njemu znanih razloga.
On je ovih dana, ljuteći se na spomeničku štetnost Stefana Nemanje u Beogradu, udario na svog živog kolegu – režisera, takođe Nemanju. Ovaj mu nije ostao dužan, otpisujući u stilu NJegoševog vladike iz „Vijenca“, onako kako on i zna i ume, i čuvajući mu, u tom odgovoru, obraz kao što ga je autor dokumentarca o globalističkom Gebelsu, Bernaru Anri–Leviju, čuvao svom adresatu iz Andrićgrada, što svet posmatra sa Mećavnika.(ovde)
Nije sasvim jasno šta bi odgovaralo režiseru kome smeta spomenik Stefanu Nemanji. Kakav bi spomenik on želeo? Možda falusoidni, sličan odličju koje je, godinama, iz njegovoh ruku prelazio u ruke Rajka Grlića i obrnuto? [Goran Marković, Češka škola ne postoji, Laguna, Beograd, 2020, 131]
Ili je njegovo pismo kolegi Nemanji bilo samo jedna zabluda umornog oka kome ovaj svet više nije dom?
Samo, šta će tu ideološka Prokrustova postelja? Kome smeta Stefan Nemanja ako mu, ovde i sada, smeta Aleksandar Vučić?
Primedbe na Nemanjiće
Pri čemu ja, naravno, nemam ništa protiv polemike o bilo kom spomeniku, o bilo kojoj istorijskoj ličnosti. To je, u građanskom društvu, i moguće i poželjno rešenje, jer je demokratija dijaloška. Ali, među drugosrbijancima pravih građanskih demokrata kao da nema. Prečesto su to prerušeni titoisti, od kojih bi neki svoje polemike sa ljudima drugačijeg shvatanja vodili metodom OZNE – metkom u potiljak.
Naravno da, ko ima želje i potrebe, ko ima jasnog stava i pogleda, prošlost svog naroda može preispitivati. Živko Topalović, predratni socijalista i jedan od ključnih ljudi Svetosavskog kongresa u selu Ba 1944, svojevremeno je napisao knjigu Vlastela i sebri, u kojoj se obračunao sa srednjovekovnim klasnim razlikama:
„A Turci su osvojili Srbiju. Nije ona propala zbog izdaje na Kosovu, niti zbog same svađe vlastele. Ona je propala zato što je bila kastinska država, zato što je, pritisnut ogromnim teretom i radom za vlastelu, seljački narod mrzeo vlastelu, pa je nije ni branio od osvajača.“ [Živko Topalović, Sebri i vlastela/ Društveni poredak u staroj srpskoj državi, Srpska književna zadruga, Beograd, 2002.,48-49].
Da i ne govorimo o moćnom Brani Petroviću, koji, u ikonoklastičkom stilu, peva „Dobrovoljni prilog za nacionalnu istoriju“, o kome piše Jovan Delić: „Izbor „epskog” deseterca u skladu je sa „istorijskom”, „junačkom” tematikom pjesme, a krupne promjene u odnosu na epsku tradiciju – strofička organizacija, dosljedno rimovanje – takođe su u skladu s krupnim promjenama u pjesnikovom odnosu prema istorijskoj tematici: „slavna istorija” se parodira i travestira. Travestija slavne istorijske priče i legende osnovni je stilski postupak. Po tom razaranju „visokih” predstava o slavnoj srednjovjekovnoj istoriji, Branislav Petrović je u ovoj pjesmi veoma blizak Milošu Crnjanskom i „Vidovdanskim pesmama” iz Lirike Itake. [Jovan Delić, „Sudiće nam budući ljudi”: vizija i osjećanje istorije u pjesništvu Branislava Petrovića, PRILOZI ZA POETIKU BRANISLAVA PETROVIĆA, Ur. Dr Dragan Hamović, Institut za književnost i umetnost, Beograd; Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis”, Čačak, 20190, 29].
To jest: „Isto tako kad je sebar Luka/Za Dušana reko da je pseto – / sedam novih izmisliše muka /i mučiše Luku celo leto.//Prebiše mu i noge i ruke -/Dušan lično pi njegove krvi -/sada Dušan leži pored Luke -//davno su ih izmirili crvi.//A Jelena, Dušanova žena -/vitka, ko mlad vitez stegonoša, /krikom sebra tajno obljubljena,/rodi caru nejakog Uroša.“
Ipak, oni nisu Živko i Brana
Zašto savremeni drugosrbijanski kritičari ne mogu da se pozovu na Živka Topalovića i njegov obračun sa našim Srednjim vekom?
Prvi problem je u tome što je Živko Topalović, koji je prava završio u Beogradu, a studije nastavio u Parizu i Berlinu, još kao mlad čovek postavši sledbenik socijalističkih ideja i sagovornik Žoresa i Kauckog, bio isti onaj koji je, čim je počeo Prvi balkanski rat, krenuo na poziv otadžbine:
„Godine 1912, Topalovića nalazimo u četvrtom puku prvog poziva, kao vodnog oficira, a neko vreme bio je komandir mitraljeskog odeljenja i komandir čete./…/Godine 1913. sa četom je na Ovčem polju, između Velesa i Štipa, bori se u Bici na Bregalnici, protiv Bugara./…/ Godine 1914, komandant Četvrtog puka prvog poziva, Dušan Purić, uzima ga za ađutanta./…/Kad su austrijske trupe prodrle u Srbiju, borci Četvrtog puka se usiljenim maršem prebacuju preko Valjeva ka Peckoj. U toj borbi Topalović je teško ranjen, u stomak i kičmu; njegov pukovnik Dušan Purić tada je poginuo. /…/ Četvrti šabački puk, u kojem je vodni oficir bio Topalovićev drug i prijatelj, Dimitrije Tucović, brani prelaz preko Kolubare. Ostavši bez artiljerijske municije, srpska vojska bori se puškama i nožem. /…/ U svanuće, na bojištu, Topalović nailazi na svog druga Dimitrija Tucovića, mrtvog; iznosi ga do previjališta, i tu privremeno sahranjuje. /…/ Topalović je onesvešćen izvučen ispod nanosa zemlje, i tada je dopao ropstva. Robovao je u Austriji i Mađarskoj tri godine, za to vreme promenio sedam logora, i svuda je svoje znanje jezika, i svoje nekadašnje veze sa austrijskim socijaldemokratama stavljao u službu zaštite srpskih zarobljenika“. (Topalović, 57-58)
Tako o njemu piše Marko Milunović Piper, Topalovićev saborac, koji dodaje da je, u proleće 1918, odmah pošto je razmenjen, srpski socijalista otišao na Solunski front i učestvovao u borbenom uspostavljanju granice prema Italiji. Posle se taj isti borio za radnička prava, pa za demokratsku Jugoslaviju protiv Titovog totalitarizma, zbog čega je i prišao đeneralu Mihailoviću i nastavio nemirenje sa titoizmom kao aktivista u emigraciji.
Takav Topalović je, u „Sebrima i vlasteli“, mogao da piše, uprkos glavnim tokovima istorijskog mišljenja o Srednjem veku u nas:
„Potčinjeno seljaštvo ne žali svoju vlastelu i ne kune svoje osvajače već kune poslednju caricu (Jerinu, nap. V.D.). NJegov je predstavnik stari Vujadin, koji se odmeće u hajduke – vrat lomiti, po gori hoditi, a pod starost kad mu nije vreme.“ (Topalović,48)
A šta će jadni drugosrbijanci? Oni nisu sreli nikakvu otadžbinu, i nisu spremni da se za nju žrtvuju. Oni ne smatraju da je đeneral Mihailović bio borac za demokratsku Jugoslaviju, i više vole Tita nego Nemanju. Takođe, oni nisu pravi socijalisti, koji se podvizavaju za radnička prava, nego simpatizeri „antifa“ manekenstva, koje se bori za „gejeve“ i „transrodne“, kao i za prava migranata, jer se to, sa NATO Zapada, plaća. A za radnike ih, kao i njihove megakapitalističke gazde, boli uvo…
A onaj Brana Petrović, koji je stao na stranu sebra Luke, a ne Dušana Silnog, pevao je, posle, „Graditelje Dečana“: „Pomislim često na majstore svečane,/koji sagradiše manastir Dečane.//U zlatnim kočijama oni sada jezde/iz veka u vek, od zvezde do zvezde.//U beskrajnom kraju u nebeskim lukama,/šta li sad grade svojim mudrim rukama?//Vanzemaljski ljudi da li im se čude?/Da li još oni pamte zemaljske ljude?//Da li ih mori kosmička samoća?/
Imaju li cveća, imaju li voća?//Oskudevaju li u vodi, u hlebu?/Grade li Nove Dečane na nebu?“
Drugosrbijanci su, više ili manje, na stanovištu da su Dečani šiptarsko kulturno nasleđe, a možda ga je ( u stvari, verovatno ), podiglo albansko pleme Gaši. (ovde)
Umesto zaključka
I ja imam primedbe, ali ne povodom spomenika. Želeo bih da je spomenik Stefanu Nemanji još viši, da natkrili ceo Beograd i Srbiju.
Zato potpisujem reči Nikole Tanasića:
„Velelepni spomenici nacionalnim velikanima treba da budu samorazumljiva stvar za bilo koje, čak i siromašno društvo, a ako se kritikuju, treba da se kritikuju sa legitimnih pozicija, i pozivajući se na suvisle argumente. Pri tome sve strane u sporu treba da budu konstruktivne i da se ne inate, je su u pitanju projekti koji će obeležiti Beograd za narednih sto i više godina. Vlasti to veoma dobro znaju, i zato pažljivo koriste ovakve „gromobrane“ da bi iza njih sakrivali kudikamo proceduralno i estetski problematičnije projekte. Paralelno sa spomenikom Nemanji, u istom kraju grada niču gigantska staklena kula i mastodontski tržni centar, kao kudikamo veći i monstruozniji spomenici svemu onome što je suprotstavljeno tradiciji oličenoj u Stefanu Nemanji, odnosno Svetom Simeonu –spomenici „nezaustavljivom progresu“, „hramovi kupovine“, čitav grad u gradu posvećen novcu, privatnoj imovini, i komodifikaciji javnog prostora. Savski trg i statua Stefana Nemanje su najmanje sporna stvar u celom tom gigantskom projektu, a njima se posvećuje ubedljivo najveća pažnja. I to nije slučajnost.“ (14)
Moje primedbe se tiču vlasti koja ga podiže, a kao da je na ivici da se odrekne Nemanjinog nasleđa, Svetih Kosova i Metohije. Na pamet mi padaju reči Gospodnje upućene Izrailju – da ne misle da su oni deca Avraamova samo zato što su njegovi telesni potomci, jer Bog i od kamenja može podići decu Avraamu (Mt.3,10). Kada bi bili potomci svog praoca, činili bi dela njegova. (Jn.8,39) Licemeri zidaju i ukrašavaju grobove pravednika, a njihovi oci su ih pobili, opominje Hristos. (Mt. 23,29-31). Nije potomak Nemanjin ko ne čini dela Nemanjina, i ne može se tek tako precrtati nastavljanje titoističke politike kad su Kosovo i Metohija u pitanju: kao, mi na svojoj Svetoj Zemlji nemamo ništa, i treba to već jednom da reše, sad svejedno ko – Vašington ili Brisel. A tobož smo Nemanjini.
Ali, naravno, drugosrbijanci ne kritikuju sadašnju vlast zbog njenog vašingtonsko–briselskog novogovora sa šajkačicom iza koga se (daj Bože da nije tako!) krije aktuelni defetizam i potencijalno renegatstvo. U ovom slučaju, naravno, drugosrbijanci nisu protiv Vučića, nego protiv Stefana Nemanje. A zajednička im je religija trijumfalnog konzumerizma i poklonjenje mamonu, bogu novca.
Drugosrbijanci su protiv Stefana Nemanje pre svega zato što je on, čovek koji, kao i svaki na zemlji, nije bio bez greha, otišao sa ovog sveta sa kamenom pod glavom i ležeći na rogozini, moleći Boga da mu razreši sve grehe i od svakog ištući oproštaj. On, pred kim su drhtala carstva, bio je svestan svoje ljudske ograničenosti i nemoći, ali i svemoći i ljubavi Božje.
A to nekima smeta.
Ko celog života poriče krste zbog masnih prstiju i prodaje veru za večeru ne može da voli Nemanju – ni kao oca otadžbine, ni kao smernog monaha koji, sišavši sa prestola, umire na tlu inočke kelije.
Ili, kao što je arhimandrit studenički Julijan Knežević rekao jednom komunisti, čiji su potomci drugosrbijanci: „Ne mrziš ti mene, nego onaj u tebi. I ne mrzi on mene, nego Onog u meni“.
Stvarno mi je žao ljudi koji, poricanjem sebe i svoga, misle da poreknu večnost koja nas, jer smo za nju sazdani, čeka. Ne smatram sebe boljim, ni Bogu bližim, od njih, ali ne mogu da ćutim kad mi pljuju oca. A Stefan Nemanja je otac svih Srba, mada ga se neki odriču. Što jeste tragično, ali nije zabranjeno.
Bog nas je, uostalom, sazdao slobodnima.
Zato, za kraj, sasvim starovremski, i sasvim svestan svoje ograničenosti: molitvama Svetog Simeona Nemanje, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj sve nas – da nađemo svetlost i smisao.
(stanjestvari.com)
