Dok se u SAD još uvek broje glasovi četiri dana nakon završetka predsedničkih izbora, nameće se ključno pitanje: da li odluka o pobedniku uopšte nešto menja?
Većina ljudi u Americi bi na ovo pitanje odgovorilo potvrdno, jer su emocije i strasti tokom poslednje četiri godine dovedene do ključanja. Međutim, ako američki izbori 2020. izmene tok istorije, to neće biti zbog toga što je jedan od kandidata pobedio, već zbog polarizacije koja će pre ili kasnije srušiti američku imperiju.
Da li su Trampa na vlast doveli ljudi koji u velikoj meri odlučuju o sudbini ljudi ne samo u Americi, već i u celom svetu? Ako nisu, onda su verovatno bili sigurni da njime mogu da upravljaju, ili bar da ga spreče da izvrši obećano. Ako jesu, onda ovi izbori predstavljaju najskuplji cirkus na svetu.
Tramp je bio rijaliti glumac pre nego što je postao predsednik. Ako je na to mesto došao voljom onih koje zove „Duboka država“, onda je dobro odglumio svoju ulogu. Ako nije, onda nije učinio skoro ništa od onoga što je obećao, što ga ne izdvaja mnogo od njegovih neslavnih prethodnika.
Teško je tačno utvrditi šta se iza šljaštećih kulisa ovih izbora stvarno događa, ali utisak da su gazde već odavno napustile brod koji tone i prepustile ga sudbini – do zuba naoružanih i besnih – stanovnika SAD sve je ubedljiviji.
SRĐAN NOGO ŠOKIRAO SVET: Softver koji je uzeo
glasove Trampu rađen u Beogradu – SRBIJA UMEŠANA
Velika očekivanja, nikakva ostvarenja
Poslednji američki predsednik koji je pomislio da je stvarno predsednik bio je DŽon Kenedi. Svi znamo kako je on završio. A otkad je „Unutrašnji krug“ izabrao nerazgovetnog guvernera DŽordžije DŽimija Kartera ne bi li lansirao neoliberalnu revoluciju 1976. godine, i onda ga zamenio radikalnijim Ronaldom Reganom četiri godine kasnije, oligarsi se nisu mnogo ni trudili da prikažu Ameriku kao demokratsku državu.
Kada su 2003. godine uvedene elektronske glasačke kutije za fabrikovanje glasova po želji, nisu više odlučivali samo unapred napravljeni planovi, već trenutan kapric ljudi sa jedinim dugmetom koji menja ishod glasanja. Izbori su tako i zvanično postali jedna velika, neslana šala.
Donald Tramp je svoju kampanju zasnovao na čitavoj lepezi ekstravagantnih obećanja: otkrivanje toga ko je kriv za 11. septembar, vraćanje američkih trupa u zemlju, zabrana ulaska u SAD svim muslimanima, izgradnja zida na granici sa Meksikom, ukidanje velikog broja štetnih međunarodnih ugovora. I koliko je od svega toga ostvario? Samo ono što su mu cionističke plutokrate dozvolile.
I stvarno, kada malo bolje razmislimo, predsednici iz novije istorije ostvarivali su sve manje i manje od zvanično zacrtanog. Obama je izabran da zatvori zatvor Gvantanamo na Kubi, prekine mučenje zarobljenika, okonča Rat protiv terorizma, osudi ratne zločince i obnovi Ustav. Rezultat nakon osam godina predsednikovanja: 0 (nula).
DŽordž „dabja“ Buš je zauzeo „najviši položaj u zemlji“ da bi prekinuo američku ulogu svetskog policajca i prekine kidnapovanje pro-palestinskih muslimana zbog izmišljenih optužbi za terorizam. Umesto toga, i sam je kidnapovan 11. septembra, 2001. i primoran da, po rečima političkog analitičara Kevina Bareta, do kraja mandata čita unapred pripremljeni scenario. Sada jaše konje na svom ranču i unucima priča bajke.
Bil Klinton je došao na mesto predsednika sa velikim ambicijama da uvede novo opšte zdravstveno osiguranje i primora Izrael da napusti sve teritorije okupirane u ratu 1967. godine. Lobi osiguravajućih društava poremetio mu je prvi plan, a agent CIA Monika Levinski drugi. Onda je bombardovao Srbiju 77 dana. Sad uživa sa svojim „lolitama“.
Ako je sve to istina i sve smo to i ranije znali, čemu je pomamna kampanja protiv Trampa služila? Nijedan američki predsednik nije toliko napadan od strane mejnstrim medija, da su ga skoro svi upoređivali sa Hitlerom ili, u najmanju ruku, nazivali klovnom, rasistom, šovinistom i ksenofobom. Čak se i jedini američki konzervativni TV kanal, Foks njuz, sve više šali na njegov račun. Da li on remeti i koči podmukle planove tzv. „vladara iz senke“?
Stari parazit, novi domaćin
Neke od glavnih odlika državljana SAD, potomaka onih koji su na severnoamerički kontinent došli kao mlađa braća željna psihičkog oslobađanja, kao avanturisti, odbegli zločinci ili verski fanatici, jeste izraziti individualizam, želja za političkim slobodama, nepriklanjanje autoritetu, borba za slobodu govora i građanska prava.
Kako u takvoj atmosferi stvarati Novi svetski poredak? Da bi se njima moglo vladati, američki građani se prvo moraju dobro napujdati jedni na druge, a onda polako dovesti do prosjačkog štapa.
Mnogo podesnije mesto za štab, centar odakle se sprovodi svetska politika je zemlja u kojoj se autoritet poštuje, gde su ljudi poslušni i manje skloni protestu. Zemlja u kojoj se prostim ukazom može zabraniti razmnožavanje stanovništva. Kao na primer Kina.
Zbog toga je skoro čitava američka industrija postepeno prebačena u ovu komunističku zemlju, koja više nije komunistička. Rokfeleri su, recimo, svoj kapital već odavno prebacili na Istok. Hteli mi to da priznamo ili ne, Kineska „duboka država“ je i američka „duboka država“. Ali potencijalno još opasnija.
Iako patriota u svetu ima mnogo, borba između „globalista“ i „suverenista“ o kojoj sve češće čitamo i slušamo samo je dobro osmišljena predstava, tračak nade u bolje sutra. Nažalost, većina kampanja protiv zla u svetu puki je plod unapred kreirane opozicije, kao što je kod nas pred raspad SFR Jugoslavije UDBA stvorila vulgarne nacionaliste da bi nacionalizam svima ogadila.
Amerika je sada prepuštena sama sebi, što znači da će se uskoro urušiti. Velika većina njenih stanovnika nije kriva što im se zemlja polako pretvorila u Imperiju zla. Zlo je dolazilo od parazita koji sada napušta svog domaćina, pošto je iz njega iscedio sve životne sokove, taj parazit sada polako ali samouvereno prelazi u novo telo. U domaćina koji antitela ne stvara tako lako.
„Unutrašnji krug“ je igru oko glasova mogao učiniti i manje očiglednom. Ali dobra predstava kod publike ne prouzrokuje bes i spremnost na zločin. Većina sudionika predstojećeg nasilja nikada neće doznati da su veoma vešto huškani i manipulisani. Tramp bi možda malo kočio započeti proces, ali ga sigurno ne bi zaustavio.
A nama ostaje da u neverici, a možda kod nekih i sa pritajenim zadovoljstvom, posmatramo kako se veliki Vavilon sa zaglušujućim treskom ruši u more.
(Stanjestvari)
- Barret, Kevin. Does the Presidential Election Matter? Unz Review. 1 Nov 2020. https://www.unz.com/kbarrett/does-the-presidential-election-matter/
- Nicholas Rockefeller. Nicholas Rockefeller. http://www.nicholasrockefeller.org/wikipedia/
- “Updated: Election Day!” Off Guardian. 3 Nov 2020. https://off-guardian.org/2020/11/03/discuss-election-day/
