Piše: Vilijam Engdal
SAD su danas prinuđene da pokrenu rat na dva fronta – protiv Kine i Rusije. A za taj rat nisu spremne
Možda su rusko-američki odnosi imali šansu u doba Obamine vladavine kada je državna sekretarka Hilari Klinton predložila svoj smešni „reset“ u martu 2009. godine tokom Medvedevljevog predsednikovanja, nakon što je Putin prešao na mesto premijera.
Da je Vašington bio pažljiviji i ponudio ozbiljnije alternative, verovatno bi danas ostvario geopolitičku izolaciju svog drugog evroazijskog problema – Narodne Republike Kine. Ves Mičel, američki asistent državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, skoro je svedočio pred Senatom gde je otvoreno razotkrio prave razloge za američko-britanske sankcije prema Rusiji.
[adsenseyu1]
One nisu uzrokovane lažnim optužbama u mešanje u američke izbore, niti imaju išta sa loše osmišljenim trovanjem ruskog bračnog para Skripalj. Razlozi su mnogo dublji i vode nas u period pre Prvog svetskog rata, pre više od jednog veka.
Tokom svedočenja pred Komitetom za spoljne poslove američkog Senata 21. avgusta, Ves Mičel, koji je nasledio Viktoriju Nuland, dao je veoma iskrenu izjavu u vezi prave američke geostrategije prema Rusiji. Ta izjava je raskrinkala američku geopolitiku više nego što bi Stejt Department želeo, pa su je zato ubrzo uklonili sa svog sajta.
CENZURISANO
U svojim uvodnim rečima pred članovima komiteta Mičel je kazao:
„Početna tačka strategije nacionalne bezbednosti jeste spoznaja da je Amerika ušla u period suparništva sa velikim silama i da prethodna američka politika nije u dovoljnoj meri shvatila obim ovih novonastalih trendova, niti je na pravi način pripremila našu naciju da im se uspešno suprotstavi.“
Zatim se nadovezao sledećim priznanjem:
„Nasuprot optimističkim pretpostavkama bivših administracija, Rusija i Kina su ozbiljni takmaci koji grade materijalna i ideološka sredstva kako bi ugrozili američki primat i vođstvo u 21.veku. Zato je jedan od glavnih interesa američke nacionalne bezbednosti sprečavanje neprijateljskih sila da zagospodare evroazijskom kopnenom masom. Glavni cilj spoljne politike jeste pripremanje naše nacije da se suprotstavi ovim izazovima tako što će sistematski jačati, vojne, ekonomske i političke temelje američke moći.“
U potonjoj, cenzurisanoj verziji Stejt departmenta uklonjene su rečenice: „Zato je jedan od glavnih interesa američke nacionalne bezbednosti sprečavanje neprijateljskih sila da zagospodare evroazijskom kopnenom masom,“ i: „Glavni cilj spoljne politike jeste pripremanje naše nacije da se suprotstavi ovim izazovima tako što će sistematski jačati, vojne, ekonomske i političke temelje američke moći“. Pošto je to bilo zvanično svedočenje pred Senatom, originalni tekst je stajao do 7. septembra. Tako je Stejt department uhvaćen u gruboj grešci.
[adsenseyu1]
Ako zastanemo za trenutak kako bi razmislili o rečima Vesa Mičela, one su osione i potpuno nezakonite u smislu Povelje Ujedinjenih nacija, iako nam se čini da je danas Vašington u potpunosti zaboravio na ovaj važan dokument. Mičel kaže da je prioritet američke nacionalne bezbednosti „…sprečavanje neprijateljskih sila da zagospodare evroazijskom kopnenom masom“. On jasno misli na sile koje gaje neprijateljski stav prema naporima Vašingtona i NATO pakta da dominiraju Evroazijom nakon raspada Sovjetskog Saveza koji se odigrao pre četvrt veka.
Ali sačekajmo za trenutak. Mičel navodi dve glavne sile koje zajedno, kako kaže, predstavljaju trenutnog neprijatelja američke globalne dominacije. On otvoreno kaže: „Rusija i Kina su ozbiljni takmaci koji grade marterijalna i ideološka sredstva kako bi ugrozili američki primat i vođstvo.“ Međutim, američka kontrola Evroazije onda znači američku kontrolu i okruživanje Rusije i Kine.
Evroazija je njihov kopneni prostor. Izjava Vesa Mičela u Senatu predstavlja neku vrstu iskarikirane Monroove doktrine iz 19.veka: Evroazija je naša interesna zona, a „neprijateljske sile“, poput Kine i Rusije, koje pokušavaju da kontrolišu svoju suverenu teritoriju, postaju defakto „neprijatelji“.
Zatim formulacija da „grade materijalna i ideološka sredstva…“ Šta bi ovo trebalo da znači kao opravdanje za američki odgovor vojnim sredstvima? Obe nacije moćno napreduju uprkos stalnim ekonomskim sankcijama Zapada kako bi izgradile svoju ekonomsku infrastrukturu koja bi bila nezavisna od NATO kontrole. To je razumljivo. Međutim Mičelu to služi kao opravdanje za američki poziv na rat.
Da bismo shvatili kakvu je stratešku grešku načinio pomoćnik državnog sekretara za Evropu i evroazijske poslove neoprezno izgovorivši tu rečenicu i zašto je Stejt department požurio da obriše njegove izjave, korisno je vratiti se osnovama anglo-američke geopolitičke doktrine. Ovde je neophodna rasprava o svetonazorima oca geopolitike, britanskog geografa Ser Halforda Makindera.
U svom govoru pred Kraljevskim geografskim društvom 1904.godine, Makinder, koji je spadao među čvrste pristalice imperije, predstavio je jedan od najuticajnijih dokumenata međunarodne politike u zadnjih dvesta godina, od bitke kod Vaterloa. Njegov kratak govor naslovljen je „Geografski oslonac istorije.“
RUSIJA I ZAOKRET KA EVROAZIJI
Mekinder je podelio svet na dve primarne geografske sile: morsku protiv kopnene moći. Na dominantnoj strani je ono što je nazvao „prstenom baza“ koji povezuje morske sile Britanije, SAD, Kanade, Južne Afrike, Australije i Japana u dominaciji svetskim morima i trgovinskim tokovima.
Ovaj prsten dominantnih pomorskih sila bio je nepristupačan bilo kakvoj pretnji kopnenih sila Evroazije, kako je nazvao ovaj ogromni kontinent. Makinder je dalje naglasio da ukoliko bi ruska imperija bila sposobna da se proširi preko kopna Evroazije te ovlada velikim prirodnim resursima i izgradi svoju flotu, „onda bi joj i vladanje čitavim svetom bilo nadomak ruke“.“To se može desiti ako bi Nemačka sklopila savez sa Rusijom,“dodao je on.
Svet je iskusio dva svetska rata nakon Makinderovog proročkog govora 1904. godine čiji je glavni cilj bio slamanje nemačke nacije i njene geopolitičke pretnje po anglo-američku svetsku dominaciju, kao i sprečavanje mirnog nastanka nemačko-ruske Evroazije, koja bi postala „svetska imperija“, kako su je označili Makinder i britanski geostratezi.
Dva svetska rata osujetila su „pokrivanje čitave Evroazije prugama“. Sve do 2013. godine kada je Kina prva predložila da se čitava Evroazija pokrije mrežom brzih pruga i drugom infrastrukturom, uključujući energetske cevovode i luke, a Rusija pristala da se pridruži toj inicijativi.
Američki državni udar u Ukrajini februara 2014. godine bio je jasno usmeren na podmetanje krvavog i dubokog klina između Rusije i Nemačke. U to doba, Ukrajina je bila glavni gasovod koji je nemačku industriju snabdevao ruskim gasom. Nemački izvoz svega – od mašinskih alata i automobila do brzih lokomotiva – u Rusiju, čija ekonomija se brzo oporavljala, pomerio je geopolitički odnos snaga u korist novonastajuće nemačko-ruske Evroazije, a na štetu SAD.
Osnivač Stratfora i Makinderov sledbenik, Džordž Fridman, dao je u januaru 2015. godine intervju nakon što je nazvao američki državni udar u Ukrajini „najočiglednijim prevratom u istoriji“, rekavši: „… iz američke perspektive najopasniji potencijalni savez bio bi savez Rusije i Nemačke. To bi bio savez nemačke tehnologije i kapitala sa ruskim prirodnim i ljudskim resursima.“
U ovom trenutku Vašington postaje nestrpljiv u pokušaju da vrati stanje na tačku pre nespretnog državnog udara u Ukrajini 2014. godine.Taj udar je prisilio Rusiju da ozbiljnije shvati strateške saveze u Evroaziji i ubrza tekuću saradnju sa Kinom, kao i povezivanje sa drugim evroazijskim susedima u Šangajskoj organizaciji za saradnju.
Prethodnica Vesa Mičela, Viktorija Nuland, sa njenim nadmenim stavom koji je primećen u Evroaziji, rekla je američkom ambasadoru u Kijevu:“ Jebeš EU.“ Nulandova je odala Vašington. Tu nije reč o principijelnom diplomatskom partnerstvu. Sve se vrti oko imperijalne moći.
Mičelovo priznanje da je „sprečavanje neprijateljskih sila da zagospodare Evroazijom“ zapravo američka strategija jasno objašnjava Rusiji i Kini, ako su ikada imale nedoumica, da se vodi bespoštedni rat oko toga ko će kontrolisati Evroaziju-njeni narodi, okupljeni oko Kine i Rusije, ili imperijalna anglo-američka osovina koja stoji iza dva svetska rata vođena u prethodnom veku.
Zbog lošeg upravljala „resetovanjem“ odnosa sa Rusijom, čiji je cilj bio da Moskvu uvuče u kandže NATO pakta, SAD su danas prinuđene da pokrenu rat na dva fronta – protiv Kine i Rusije. A za taj rat nisu spremne.
Preveo Stefan Branisavljević (New Eastern Outlook)
(Standard.rs)
